Учитељ

584 МИТЕ

није претекао. „Орпску Звезду“ је г. Миодраговић посветио успомени г. Јосифа Пецића бив. чачелника мин. просвете. Зашто је то урадио он је изложио у својој уводној речи. Речи које је пок. Пецић изговорио писцу Српске Звезде на Калимегдану, кад је прочитао овај рад његов, у заносу ентузијастичком, исписаћемо и ми овде акцептирајући их дословце. „Хвала ти на ономе по сто пута. Оно је бисер. Оно је наш спас. Оно треба да чита и старо и младо и мушко и женско. Очо треба да буде народна читанка и у оно да верује сваки Србин као у Јеванђеље и то да Суде наше Српско Јеванђеље“.

Овај рад г. Миодраговићев штампан је у главноме у Летопису Матице Српске у Новом Саду године 1885. под натписом „Култура и Српство у културној борби“ а писан је кад је он био као државни питомац у Лајпцигу изучавајући педагошке науке. Тада је штампано 1! чланака из ове књиге, а од дванаестог чланка. до краја ново је, и придодато овој књизи, која је штампана прошле године под натписом Српска Звезда.

Чланци у Српској Звезди носе ове наслове: Обравовани и необразовани народи, Силе спољне и унутарње, Егоизам, алтруизам и патриотизам, Шта је култура, Културна борба, Српски народ у њој, Немачко продирање, Наша безазленост, Наше нацио„налне и социјалне особине, Пропаст Лужичких Орба, Ми на Балкану, У Србији, После двадесет и пет година, Шта да радимо.

Већ и из самих наслова ових чланака види се како је писац намеран да поступно уводи читаоца у страшну јаву која се указује пред очима нашим кад се дубље загледамо и промотримо наш положај, наше социјалне и националне особине, нашу безазленост и наш рад према ономе од чега нам грози опасност. Све је ове теме писац детаљно и скрупулозно извео и поткрепио страховитим подацима, које човек кад чита, мора да се згране, да му се кожа најежи, да се нељути и на себе исве оне око себе...... Али све ово што је пасац изнео овако фрапантно, снажно и детаљно — сву плашњу кају изазива природно процес мисли који се јавља после овога читања писац је на крају крајева ипак умео лепо да ублажи пи неутралише, да читаоца ипак окуражи и на њега инструктивно утиче. „Ја сам те уплашио, читаоче“, вели он, „и ако сам то учинио онда је добро. Онда сам постигао оно што је требало. Јер, драги мој пријатељу, да смо ми ово знали пре и да смо се овога бојали ми извесно не бисмо ни дочекали ово што смо дочекали. Ми би мо што год урадили више за одбрану своју, за