Учитељ

592 УЧИТЕЉ

на школским славама често пута весели гости продуже и даље право весеље у школској згради па често дође и до скандала ж

Клечање у школи. — Избацити сасвим казне из школе, васпитавати љубављу, питомошћу, заинтересовати радом остаће још за дуго идеали којима теже школа и њени посленици. У школама ће се — то је неоспорно — још за дужи низ година морати употребљавати казне. Није то само код нас, свуда тога има. Има казни које признаје и педагогија и школска уредба, а има их које су некако већ дужом употребом ушле у школу и постале — готово — пеизбежне, Свуда се већ препоручује особита пажња доследност и поступност при изрицању и извршењу казни,

Ја не мислим овде опширније говорити о школбким казнама, али сматрам да је потребно, да се на овоме месту скрене пажња, на једну врсту казне, која је ствар школске традиције, коју генерације предају генерацијама, која ишчезава, али које, на жалост, још има, то је — клечање.

Клечање, мислио сам да га више нема, то је један груб, застарео начин кажњавања који унижава и срамоти ђака, подцењује учитеља. У прашини на коленима лежи пред вама дете ваш ђак, будући члан друштва; ви на један сувише груб начин срамотите дете, убијате му и помисао на понос његов, самопоуздање његово! У прашину, на колена робе, довикује се детету, ђаку кога су родитељи послали у школу да му се тамо: оплемени и очеличи карактер, на добро упути, и оснажи воља и хармониски развију умне и физичке моћи његове. Од кога се то захтева 2 Од детета које посведневно клечањем на коленима исплаћује своје умне недостатке или претерану активност темперамента свога. Клечање понижава — срамоти школу. Сем тога сваки посетилац школе однесе ружно мишљење о наставнику, код кога види овај застарео начин кажњавања. Мене је и као човека и као родитеља и као учитеља увек немило дирало кад сам где запазио да ђаци клече. Мене увек женира да уђем у учионицу у којој се ова понижавајућа казна примењује. Чини ми се да се застиде и ђаци и наставник кад ко уђе у разред и затекне ђаке да клече. Кад уђем у учионицу и ватекнем ђака да клечи, чисто бих се вратио, изгледа ми као да сам ушао у собу, у којој се човек још није епремио за примање. Углед и школе и наставника захтевају да се овај недопуштен начин кажњивања сасвим из школе из баци — избацимо га.

Из чистог уверења да је права потреба, да се отворено и директно говори 0 свима недостацима и погрешкама наге народне школе, ја сам ове редове написао, па желим да се они другчије и не приме и не коментаришу. МВН

ж

Маровинска уредба. — Оно што је српским учитељима у Босни пи Херцеговини задавало највише бриге; оно што им је убијало вољу да се својски предаду своме позиву; оне тешке мисли, које су често наилазиле на там. српсоке учитеље усред школекога рада: „Шта ће бити са нама под старост, а шта са нашом сирочади после нас“, уклоњено је, јер је донесена у В. У. П. Савјету Мировинска Уредба, по којој се осигурава скромна пенсија старим и оболелим там, српским учитељима и учитељским породицама.

Учитељи ће у овај Мировски Фонд почети да улажу од 1. јануара 1909. годиив и то по 590 од своје главе: а осигуравају себи 409/0 пенсије после 10 година, ако после тога остану телесно или душевно неспособни за, рад. Остану