Учитељ

604 УЖИ ТЕ ЈЕ

Кад га читате и нехотице вам се намеће питање; па који је метод бољи: да ли „метод срца“, кога се у главном држао Рати, или „метод разума“, који му је препоручивао инспектор у Гараску и који је тако вешто употребљавао у свом раду учитељ Делиг Де-Амичис не одговара непосредно, али на то питање одговара сам рад јунака његовог романа: добар је онај метод у коме је човек мајстор. Рати-ев метод може довести и до разузданости, а може довести и до сложног и пријатног рада целе школе заједно са учитељем. Млади учитељ у почетку није могао да схвати дечју душу, ни да се управља према њиховим индивидуалностима, нити је умео водити рачуна о расположењу разреда, које је било в:зда променљиво, нити пак о особинама појединих ђака. Према свима и увек употребљавао је једно исто средство. Срце му је диктовало љубав и милошту, али се и та љубав и та милошта трошиле без рачуна. Природно је што их деца нису ни ценила, те се као ресултат добијало само мажење, а неизбежно — и разузданост. Огледи са применом другога метода нису били узалудни, ма да тај метод није одговарао Ратпевој природи и зато га и није могао усвојити за свагда. После привременог периода „метод срца“ опет је завладао, но, благодарећи искуству, у њега су унесене биле најнужније измене. Нема више лакомисленог мажења, као пре, него остаје срдачно понашање, ватрена љубав, но љубав паметна, коју деца цене. Израђује се способност за унформисање у варијацијама дечје психологије; долави се до уверења да сем благог и пријатног поступања треба прибегавати и другим средствима, кад је то потребно. И овога се пута тек показало, да је тај исти метод давао необично боље ресултате, него ли раније: све што је добро задржато је, а одбачено је све оно што је штетно, непотребно. Но, да би се тај метод васпитања могао примењивати, потребно је, одиста, владати оним, чиме су владали Рати или учитељица Гали: срцем, које ватрено воли децу. Нема ли срца, онда ће и свака блага и пријатна реч бити илузорна, јер неће тронути срце детиње, које увек уме да разликује искрено осећање од притворнога.

Љубав према деци, била је, одиста, и у инспектора у Гараску, и у Дели-а. Да ње нису имали, ни они не би били прави учитељи, јер ко не воли децу, тај није учитељ Али они нису били онако експазивне природе, као Рати, у њих је био челичнији карактер, у њих је дужност господарила у свему, а не љубав. Лично су они својим методом могли да постигну боље ресултате _у педагошком раду, него ли Рати са својим начином васпитања. Несумњиво је, да такви карактери више импонују, гоне да се ради интензивније и обилатије, умеју се више концентрисати на самом послу. И заиста ће такво концентрисање бити куд камо продуктивније, него ли оно одушевљење, које се у знатној мери тумачи оданошћу ка учитељу. Дечје оданостп често бивају капризне и тренутне. Па ипак да бисмо могли примењивати тај метод, треба.