Учитељ

610 УЧИТЕЉ

било културно и напредно. Наша основна школа треба да има своје индивидуалности, нешто своје лично, као што га има наш народ а нарочито све прилике у којима се наш народ сада налази, и под којима се развија. Свака биљка хоће своје поднебље !

Васпитни задатак данас је јасно одређен. Васпитањем св има развити моралпи карактер, треба човека спремити тако: да може активно участвовати у раду на националној култури — једном речју спремити га за здрав, користан и самосталан живот.

Али васпитање не почиње само у школи. Оно почиње много раније, него што ми то почињемо по извесном плану и одређеним циљевима, школом и наставом. Пре школе — у кући — на крилу материном, на којем почива, срећа народа, почиње се вршити васпитавање; почиње га најприроднија учитељица, васпитатељка — мати. Ово прво васпитавање је често, а готово и увек, пресудно за цео будући живот васпитаника; овде се поставља темељ оној срећи коју постављамо за циљ васпитању. Дакле у нашим рукама, у рукама матера је та срећа! Али матере нису све свесне својега позива, својега задатка, ни своје моћи; оне саме нису прво васпитане, а како може онај који нема, нешто, другоме дати:

Сви смо ми свесни моћи крила материног, које ни појезија није могла ни бледо преставити колика је она у истини! Сви ми тражимо и вичемо Наполеоновим речима: Дајте нам васпитане матере..... Па смо пошла и ми тим путем али само с формалне стране: „уводимо“ обавезну наставу за сву децу — на хартији, али је не изводимо у животу, ни најспоријом поступношћу, нарочито што се тиче женске деце. То нам је тако страно, да су женска деца у сеоским школама уистини: „беле вране“, у много, много места !

Шта би нам дале васпитане матере, као васпитатељке