Учитељ

ОСЕЋАЈИ УКУСА, МИРИСА, ДОДИРА, ТЕМПЕР. И ПОКРЕТА 48

бовима. Према томе би сензибилитет зглобова скоро искључиво био од вредности за пасивни осећај покрета, док у акшивноме осећају покрета велико учешће имају и осећаји положаја. Кад се код павивних покрета не обзиремо наосећај додираодтуђе коже, онда даља разлика за наше самоопажање постаје тиме, што активном осећају покрета у току наших мисли претходе представе, које проузрокују активни покрет, док такве представе не претходе код пасивног осећаја покрета. Нема никаквог разлога, да се претпостављају нарочити „инервациони осећаји“, који нас код активног покрета обавештавају о истрошеној инервадцији.' Способност за осећаје положаја и покрета обухватили су под именом „илимтног чула“. Избор овог имена није особито срећно испао, пошто сензибилитет мишића у постанку оних осећаја никако не игра главну улогу. Можда он већу улогу игра само за осећаје покрета очију; ну ипак и овде ваља пре свега мислити на дражење нерава у спојници (конјуктиви) и склералних нерава код сваког покрета очију. Везивање осећаја покрета са осећајима додира предмета има још једну нарочиту важност: пошто нашу руку крећемо дуж површине неког предмета, обавештавамо се о његовом облику. Ова сукцесија од удружених осећаја додира и покрета означава се као осећај пипања. Број таквих сложених осећаја изванредно је велики; потсећам вас на особене комплексе осећаја, који се јављају при дизању терета или при наилажењу на какав отпор. По важности својој ипак остају четири напред описани:

1. Осећаји положаја,

2. Осећаји активних покрета,

3. Осећаји пасивних покрета,

4. Осећаји пинања.

Осећајима пипања понекад служе нарочити органи, који се покрећу на многе стране и на којима су особито густо начичкана сензибилна нервна окончења, односно пипне ћелије Потсећам вас на пр. на пипке многих инсеката, на „пипне чешљеве“ агламе идр.

1 Повод да се претпостави постојање властитих инервационих осећаја дали су нарочито тобож чулно живи осећаји, ва које они што су узети тврде да их још имају у узетим деловима тела, кад покушају ове да покрену. Ако пак такве болеснике чешће прегледате, наћи ћете да тобожњи инервациони осећаји нису ништа друго до осећајни покрета суседних мишића, које болесник код тобожњег покушаја да згрчи узете мишиће заједно пнервира, и представе о покрету у домашају узетих мишића, које су код болесника природно заостале у случајевима задобивене, т. ј. не урођене узетости. Х