Учитељ

ПРЕД новом словодном школом 163

Човек би помислио да већ одавна треба да је за сваког очигледна и јасна та истина, да, пре но што неко помисли, ла дете (и дететову околину) учи нечем добром и корисном, да тај учитељ треба пре свега да престане учити дете свој оној лажи, дубоком егоизму, неправичности, готованетву (паразитизму), моралној распуштености, чему га учи наш данашњи живот. Стога за људе, који искрено желе добра новим поколењима, треба да је прва и најглавнија ствар — поновно васпитавање самих себе, борба против свега онога у животу самих нас, одраслих, што смета правилном, природном развићу дечије душе и тела, борба против свега, што разорно утиче на дечију свест, на дечију савест, вољу и способност за рад.

„Не сметајте деци да долазе к мени“, рекао је Христос. Не еметајте им да се отимају ка оном сунцу истине п љубави, према којима је тежња усађена у душу свакога детета !

Али господарећа наука васпитавања учила је до данас само то, како да се педагошком схоластиком нађубри земљиште за младе изданке, како да се екрешу ти изданци па да. дају баш толико и таких плодова, колико их јен какве је претпостављала педагошка рецептура, и како да их шишају по оној форми, коју су захтевали установљен поредак и обичај. И кад су млади изданци венули и про: падали, измишљавале су се све могуће нове системе ђубрења, обрезивања и кресања, али нико није обраћао пажњу на то, да, док се не измени наш сопствени живот, живот старијих похолења, који својом моралном распуштеношћу, својим готованством заклања од деце светлост сунца и љубави, све донде ће млади изданци венути и гинути, па макар ми какве усавршене системе васпитавања и образовања уводили. |

До сад је, као што каже негде Толстој, наука васпи· тавања била у главном наука о том, како да човек дру-