Учитељ
238 учитељ
дугачких до лаката, раскошно одевених, чије су тоалете вределе бар тромесечну плату, а Бог зна колико су пута само с тога гладовале и подносиле разноврсне оскудице; лица глумаца, радница, калуђерица, шваља, емансипованих женскиња, професионалних беседница. Велика је разноликост интелектуалних црта и међу учитељима, почев од учитеља, који је постао професор, писац извесног штампаног дела, па до старога школскога пацова, који за 20 го. дина није отворио књигу.
Седнице су држате у старој црквини. Директор Мегари руководио је скупом.
„Заједно са другим професорима он је седео за столом, застрвен зеленом чохом, пред великим црквеним олтаром. Црква је била препуна. У одморима, који су настајали после реферата и дебата о испитима, чуо се непрестани жагор, као да им је под ногама жуборио поток. Одушевљење је било велико, и ток дебата бивао је често повишаван. Многи говорници предлагали су извесне. новине, о којима су они дуго мислили и бранили их страсно. Неки су пак спремили свечане говоре, који су обухватали све науке. Други се жалили на неправде и тражили помоћ и заштиту. Било је неколико и таквих, који су сводили личне рачуне, и који су се светили за увреде, нанесене им за време полемике. Ти говорници нису давали ничега новога, но било је 4—5 особа са јасним идејама, са одушевљеним говором, који су за све време говора изазивали необичну пажњу слушалаца и нису давали прилике да се дебате толико ниско спусте, како су то желеле неке егоисте и фразери.
Бивале су и комичне епизоде Првога дана стара сеоска учитељица прочитала је сонет (песму), коју нико није разумео; песма је била на форму оних, какве се састављају у част светих и какве. сељаци прикивају на вратима штала, коњушница, да би сачували домаћу стоку од епидемије. Друга учитељица затражила је реч да говори о педагошком питању, па је, одмах, на почетку свога говора учинила 3—4 тако колосалне погрешке у језику, да је изазвала општи смех, те су је сви замолили да седне, на шта је она драговољно пристала.
Рати је први пут присуствовао оваким конференцијама, те му је све било ново. Било је неколико учитељица, које су могле лако планути и разјарити се, те су ватрено аплаудирале сваком младом говорнику; друге су пак свако резоновање и осуђивање својих противника дочекивале са великим негодовањем или их слушале са саркасттчним осмејком, који им је непрестано лебдио на уснама. Неки су за све време брзо писали, не дижући очију са бележника. Већина сеоских учитељица је куњала, јер готово ничега није разумевала шта се говори. Неке су пак плеле. Једна од њих рекла је Рати-у: „ја их не разумем, јер говоре сувите Правилно талијански.“ Но готово све су биле усхићене културом и красноречитоштћу својих градских колегиница, које су говориле, као адвокати па се чак усудиле и да опонирају директору.
Међу онима, који су чинили главну наставничку масу, и врхом