Учитељ

260 мечи тЕ

пута немогућно разликовати, шта чини његову оригиналност, у чем се наиме састоји реално „ја“. Изучавање психичких појава у том облику, како се оне јављају у оделитог човека изван везе са социјалном средином, чини задаћу индивидуалне психологије. Ну преостаје још огромна област психичких појава, изазваних у животу узајамним односима између људи, и то је област социјалне психологије. |

Када се говори о „души“ раса, народа; када употребљавају изразе: јавно мишљење, узбуђење гомиле, народна радост, туга и т. ол., онда не треба никад губити из вида да су то метафорни изрази. Мњење, радост, туга, узбуђење итд. су психички акти, чији носиоци могу бити само живе индивидуе, оделити људи, а не апстракције као народ, раса, гомила, друштво. Када је реч о узбуђењу гомиле, ваља се увек сетити да у даном случају имамо посла, са узбуђењем, које је настало. у индивидуалној психици, ну с том особеношћу, да се та узбуђење предаје стотини, или тивући других индивидуалних исихика, чији савез чини гомилу, при чем индивидуа истовремено прима упечатке од узбуђења тих. стотина и тисућа. При таким условима, издивидуални психички акт развија се сасвим друкше, него у случају, када човек остаје сам, издвојен. Ну не треба мислити, да се колективни психички акт јавља као прост збир индивидуалних психичких аката; узајамни утицај ових последњих бива много сложенијим путевима него што је рачунско сабирање и одузимање. Наћи законе, по којима бива ово узајамно утицање, које даје у резултату слику душевног живота колектива, управ чини задаћу социјалне психологије. У овој области је експериментални метод скоро неприменљив. сем малих изузетака, и стога се морамо задовољити само посма- – трањем. Ово се последње у великој мери олакшава тим, што само у ретким случајевима изјава колективне психике не оставља за собом стварних трагова, који би послужили као неоспорни докази психичке појаве, која се збива или која се збила. Религиозно осећање, као социјална појава, оставља за собом трагове у спољњем култу, у религиозним обредима. Осећање сопствености, излазећи из граница индивидуалних, и поставши друштвени чинилац огромне важности, јасно се изражава у уобичајеном праву, у правничким нормама, и удара свој печат на сву политичку, | економску и друштвену структуру. На ураван естетичког развића, дапога колектива указују његова литература, мојезија, музика,