Учитељ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 4715

да може бити један исти општи циљ васпитања за све разне народе и да етика може дати један општи идеал за морално васпитање, које модерни педагози као најважније истичу, јер „само се из циља живота даје извести циљ васпитања, али тај циљ етика не може одредити као циљ од опште вредности. Ни један морални систем није могао до сада освојити опште признање“. „И та немогућност једнога педагогијскога система од опште вредности, који би васпитање могао водити, потврђује се и даљом кратком историјом науке о васпитању“. Међутим мало даље, пошто је казато шта је то педагогијски принцип, вели се: „Тако нам се дала могућност једне педагогије од обимише вредности“. „За овим савршенством мора, дакле, васпитање у свим приликама тежити“. „Истина, да су с једнога највишега философскога гледишта образовање, савршенство, развој и срећа човекова прави смер свих установа“. Зар то све, па ни срећа човекова не може бити општи смер васпитања ;

Сем овога литања о општем циљу васпитања Дилтај у овој књижици износи своје погледе и још на многа друга питања у педагошкој науци. О великој улози осећања и воље, који још нису довољно психолошки проучени као ум. О очигледности, пажљивости, памћењу и мишљењу. Из историје педагогије из носи у кратко рад најзначајнијих педагога 17. и 18. века, а нарочито о Хербарту и Коменском.

За педагогију као науку он вели да је она аномалија у данашњој науци. Непоштовање којим се предусрета, оснива се на оправданом чувству, да она није наука у модерном смислу“.

За то Дилтај вели да „Први део једне научне педагогике треба да реши задатке, који досада већином нису били ни опажени, сви пак скупа нису били још научно обрађивани“. Он испитује прво Порекло васпштања, наставе школа и све то веће гранање школства у друштву“.

Сем тога, „први део педагогије треба за тим да испита односе у којима стоје васпитање и школа, према средиштима спољашње организације друштва: породице, оштине државе и цркве“ и најзад први део педагогије треба да посматра, описује, анализује стварајући способност васпитачеву и одношај те способности ка даровима васпитаниковим“. „И ту сада настаје нијпримамљивији задатак, који наука о васпитању познаје: она треба да пе-

дагогијског генија опише и анализује, она треба тим да будућег 32%