Учитељ

222 У ЧИ ТЕ ЈЉБ

ст ћ

Сретен Динић, уч.

Учитељ као културни радник

— Наставак —

5. Шта изазива учитеља да ради и ван делокруга својих дужности 2 |

Прича се да су се многи учитељи, после оне нанешене им увреде: „да је војска и робија више допринела писмености у народу но учитељи“, решили да прекину једном са тим културним делањем ван прага школскога а да раде само оно што морају. Кад оно баш те 1898 и 1899 године искрсну највећи број земљорадничких задруга, пољопривредних подружина, стрељачких дружина, школских башта и др. установа, које већином учитељи створише.

Шта би могли сад на ову недоследност да одговоримог Овде се очигледно не слаже намера са извршењем, а знамо да су заиста учитељи били до срца увређени онаквим игнорисањем у скупштини и доношењем онаквога несувременога закона о народним школама. — Ништа друго-но нестрпљење и досада духовна која човека покреће на рад и приволева га да по некад ради више но што треба, и оно што не мора. Та сила која утиче на сваког човека највеће примене налази у учитељу. Па како сад она може да дејствује на учитеља кад код њега постоји супротна намера због нанесене му увреде» — Сасвим лако, — као год оно кад човењ идући тушем налази па тарње, коров ч каменове спошимцања негошмце пг уклања % тареби с пушта; тако пеио м учицељ не може да гледа у народу примативност, простошу ч упарлоожеенос, а да по ме лечи ц не поправља. Знајући и желећи за бољим он се не може уздржати а да у више прилика не упути народ нечем правилнијем, бољем и кориснијем у његову животу и раду. У противном зар би учитељ могао бити равнодушан према трњу · и корову кроз које греди» Та да му се неким случајем забрани то, па би преступио заповест.

Самоћа и монотонија сеоском учитељу може често да послужи „као пострекач на рад ван школе. Нашавши друштва у познаницима и пријатељима он међу њима нађе пуно материјала за рад. те више пута дође и нехотице на мисао да нешто сам или у друштву са њима корисно отпочне. За њега је иначе природна казна