Учитељ

564 У и те в ЈБ

тако обликовани, да оба уједно дејствују као васпитни фактори, и то тако, да, сред испуњавања дужности, која је свакоме од њих нарочито постављена, ипак се потчињују једном крајњем смеру људске образованости и на његову испуњењу заједнички раде. То је прва идеја социјалне педагогије, која не подчињује васпитање као срество смеровима економије и социјалног реда, него шта више, ове просто као срество једином крајњем смеру васпитања потчи: њава. То је педагогијска идеја државе. Из ње се јавља за соци_ јалну образовну делатност нарочито захтев, да она буде од економских и политичких фактора што је могућно више независна за тим да у њој с једнаким правима морају сви чланови заједнице учествовати, да могућност учествовања на социјалном образовном раду семе што је могућно мање бити ограничена економски или политички.“

У погледу циља васпитања, насупрот Хербарту, који за циљ васпитања нарочито истиче моралност, дакле образовање воље, Наторп каже: „етика нам даје само законе за вољу; васпитање: се пак протеже на све битне правце душевне делатности а не само на вољу. Задатак се васпитања, дакле, не може исцрпно одредити само етиком, ну за то нам треба исто и логика, са законима за мишљење и естетика, са законима за елсбодно обликујућу фантазију. Задатак је образовања или васпитања хармонијски развој душевнога бића човекова у свима његовим битним правцима.“ А у другом делу своје педагогије, о тој ствари Наторп вели: „Још је чуднија заблуда ве Хербартова, али оних хербартоваца, који. се дају завести истицањем моралнога смера наставе, и то нзрочито језиковао-историјске и религијске, да образовање разума цене: са свим само као служеће срество за образовање воље, и према томе не дају му, да према свом особеном значењу дође до вредности.“ „Однос између обога (внања и воље) није тај, да је воља просто господар, а знање слуга.“ Дакле, по Натортовој философији, васпитање има три равноправна циља: интелектуални, морални и естетички и четврти — социјални.

· Интересантно је да Наторп, поред ова три главна и социјалног васпитања, издваја за себе и религијско образовање, ћ ако се оно налази у ова три, а поглавито у умном и моралном обравовању. Говорећи доста ошширно о конфликту између религије и критичке самосвести теоријског сазнања, хумане моралности пи уметности па и њиховом изравњању, он каже: „Може се, дакле, и треба по могућности свакоме предати и оно познавање и оно