Учитељ

СЛИКЕ СА ВАСПИТНОГ ГЛЕДИШТА 623

најразноврснији штрапац. Књига је и играчка и наука са децу с оне стране Алпа.

Има их за децу од једне и за девојчице и дечаке од 13—14 година. Огроман број уметника, а нарочито уметница посвећује се изучавању детета и царства свију домаћих животиња; и износи их у најистинитијим мислима и комичним сликама. Зидови школа, болница и скровишта за децу покривени су са веселим сликама у бојама: ту вам је флора са шареним цвећем, чије лепоте и весело шаренило осветљавају дуге и мрачне зимње дане.

Пре краткога времена показивала ми је у Венецији једна моја пријатељица књиге за децу, које је добила из Скандинавије — то је сама свежина и живахност, састављена такорећи из ничега, али не као од неких наших модних уметника, којима је врло згодно да намећу публици вештину, која их не кошта ни изучавања, ни "труда и која није ништа друго, до осенчавање и нејасност контура. Ове пак фигурице, у књизи из Холандије ово цвеће, ове животиње напротив су за чудо верно, јасно и истинито израђене, па су тачно и боје употребљене, често само 3 или 4. Али, шта вам не говоре та дечица са њиним карактерним покретима; са изразима њиних носића и устанца!

Код нас се госпођице, наклоњене вештинама, одају великој уметности — пејзажу, портрету — као да нема слика и сувише. Од неколико година ја их саветујем: да се посвећују илустровању књига, украшавању школских зидова и изучавању детета. Оне би отуд имале зелико задовољство и користан и сигуран материјал; али, колико ми је познато, ми у Италији имамо само једну илу«страторку књиге — Августу Ристони — дражесну „Гугу“, која у своју дечицу и у своје гуске улива тако дубоко и фино осећање уметности и духа, такву оригиналност, да је чине достојнијом имена уметнице, него да се одала сликама и киповима.

Кад сам пре неколико година посетила после божићних празника велику болницу у Милану, опазила сам да су били најсрећнији они од малих болесника, којима је на дар пала у део илустрована књига. Остали, који су добили играчку, или су је оставили на страну, не знајући шта више с њом да чине, или су се једили, зашто се точкови колица нису хтели обртати, зашто пајац није више хтео да звони у своја звонца, па да би му силом својих слабих ручица трбух провалили. Али, каква дуга, каква неисцрпива забава -— књига са сликама! Шта ти она не прича тој јадној дечици! Ко се од њих не опомиње, какав покрет мисли, какве успо-