Учитељ

624. УОРИ ТЕ ЈБ |

мене и фантазије нису побуђивале у нашој души неке илустрације» ИМ сто пута дете отвори књигу и увек наоди у њој нешто ново, а можда га привлачи и успомена на пријатне и дубоке утиске.

Дакле, књига са сликама је од васпитног значаја и у овоме смислу : она развија посмаларалачку способност « навикава дете на разммишљање, па бих рекла џ на сазнање опога зато је добро и здраво ц замста транљиво за његову дуциј.

Дете се тако навикава да презире беспослице и забаве без. укуса и смисла и знаће доцније у животу да добро гледа и да извуче безброј наслада из осећаја, развијеног још у детињству.

Али каква је жалост кад човек помисли, да ми Талијани тако мало тих књига износимо пред децу нашега народа.

Баш после те моје посете болнице, дошла сам на мисао да оснујем међу друговима моје деце „друштво сличица“ које је имало за задатак да изрезује из старих илустрованих журнала и разних објава све оно што би могло интересовати дете, да те слике лепимо. на албуме од јаке хартије и да их поклањамо малим болесницима по дечјим болницама и склоништима. Друштво је било краткога века, али ја бих желела, да се матере по свима градовима Италије заузму да га васкрсну а старије сестре да помажу малишанима са својим кичицама и писаљкама, како би албум, који мали браца или братанац спрема на дар своме другу у болници испао што лепши и примамљивији. И не само то, ја бих желела да Болоња где госпође тако много чине за децу, Болоња, која има најлепше школе у Италији, која је већ умела да створи библиотечице за децу ово благодарећи заузимању и интилигенцији Кларе Кавалијери постане центар читавог једног покрета за васпитање помоћу слика.

Ових дана је отворена у Женеви прва „Изложба пробраних слика“. Замисао покретача те изложбе је дивна: „Избирати из мноштва слика, које се свакога дана публикују, оне, које могу имати васпитног уплива на децу, класифицирати их у извесне серије, издвајати оне које немају уметничке вредности и замењивати их другим бољим, те тако долазити до изврсних колекција. То је за-

датак, које је себи поставило „Друштво за васпитање помоћу слика“.

Ко посећује те изложбе, њему је одмах јасно, како се све само собом објашњава и да се дужност учитељице своди тек на коментарисање онога, што ученик гледа и на одговарање на његова запиткивања. А

У тим је сликама цела васелена, човек, породица, друштво у свима фазама његовога опстанка, у свима променама његовога жи-