Учитељ

УЧИТЕЉ КАО КУЛТУаНИ РАДНИК 629

изрече: да је војска ч робија вшше допринела писменосшм, но училпељи (!) том приликом је то багателисање учитељевога рада „обелодањено и утврђено. Нема сумње, да је на измучена и осетљива срца учитељска морало то дубокога упечатка оставити. Али они ни после тога нису престали радити. Радили су и даље, знајући, да служе отаџбину, и да та увреда није потекла из народа, већ од окорелих и фанатичких партизана, којима је пречи био лични и амбициозни смер, но част једног заслужног сталежа, но истинити напредак земље. Ну ипак од тога доба је међу учитељима завладала нека неизвесност и забуна, која истина није зауставила точак њиховога културнога рада, али га није ни убрзала. Зато би умесно било, да претпостављени, којима припада надлежност мењања закона о народним школама чине то с обзиром на „садашње расположење учитељско према културном раду, или да поводом питања: шта треба урадити, па да учитељ боље послужи отаџбини као културни радник, ставе на дневни ред прво питање: жоће ли учитељи п даље, да раде кумшџрно и ван школскога прлгад — или: тиша треба урадити па да се код учитеља По„врати стара воља за културни рад у народу Прво би се имало дакле урадити, да се код учитеља поврати стара воља и енергија, и створи нови полет за рад. Ово је питање извесно прече и старије од онога првога. Ну ако не нужно, а оно је према досадањим приликама дозрело да се о њему мисли. Да оставимо надлежне, да о томе размишљају, а ми да продужимо одговарати на наше постављено питање.

Један од главних учитељевих културних послова ван школе јесте рационална пољопривреда. Кад се без мало 90, целокуцног српског становништва бави земљорадњом; кад се толика економна „екзистенција зајемчава држави само земљорадњом, онда је умесно било, што је учитељ народни, највећи део своје енергије ставио на расположење усавршавању пољопривреде. Али како он ради, и што но веле: уби се радећи на побољшању њеном, па не постиже, колико би требао да постигне, било би још умесније сад тражити, да држава озбиљније потпомогне учитеља особито сео„скога у ширењу пољопривреднога знања у народу. Рећи ће се, па држава потпомаже учитеља, јер ето приређује курсеве, одређује му место за угледну башту шаље му: семење, резнице, па и по неке справе, а по неког учитеља и награди за угледно уређену башту. Није ли то помоћ, те још каквар Јесте, и ми велимо, али та помоћ личи на једну кашику соли која је намењена да заслани