Учитељ

452 УЧИТЕЉ

стојимо ми и младеж, а с друге стране тражење веће истине и стварности целога рада на образовању у погледу на унушрашњи. телесни м душевни живо детамњи.

Правога живота недостаје тако често у нашим школама, вишим као и нижим. Понеко већ, чим само чује реч школа, и мимо вољу добија представу о нечем сувом, исушеном, извешталом, механичком схематичком, о униформовању, чак ио неистини и неистинитости, што се тиче сврхе и рада, као и целога школског тона. А где има правога живота, ту се могу наћи баш противне особине: већа пуноћа и многостручност, снага и топлота, нагон за саморазвијањем, особеношћу и самосталношћу, једном речју потпуна спољашња и унутрашња стварност.

Зато што се школа и живот размимоилазе, што је сувише плашљива педагогика подигла ограде око свега, што стоји у вези са школом, дошло се дотле, да толики ученици проводе двоструки живот, да се све што је везано за школу за њих налази на некој другој равници, него оно, што они у стварности могу доживети у кући и природи. Подсећам само на тако звани школски морал, на неподобност толиких ученика, да у великој шареној стварности опет познају и са осталим правилно издвоје оно, што суу школи из књига научили у систематском реду.

Ова појава издвојености онога, што по својој природи иде заједно, налази се често у историји, и она је увек показивала, да је уништавањем ове супротности, спајањем онога што иде заједно настајао силан напредак. Подсећам само, да бих из најразнијих периода наше културне историје извукао неколико примера на ону оштру супротност између цркве и света, која се провлачи кроз цео средњи век и коју је уништило тек 17. столеће; даље на одвајање опште истине и историског живота, што је опет било кобно. за рационализам. Чему су у будућности тежили онако значајни напори Томазијеви на ново основаном халском универзитету него томе, да се университетске науке доведу у тесну везу са животом“ И зар велики уметнички покрет последњих десетина година није имао ту исту тенденцију везе уметности са животом» Није случај што се ова појава тако често понавља у историји; она се оснива, као што вели Спенсер, на закону диференцовања и интегровања, који дејствује при сваком историском бивању. И ако добро видим, то је и суштина великога, у спољашњим појавама тако разноврснога међународног покрета за школску реформу. Професор Дјуи (Режеу) у Чикагу започео је свој велики покушај школске организације:

.,

(а а а ава нова а а