Учитељ

184 МИТЕ Љ

на настави и васпитању у 19 веку гледало као на задатак педагога по позиву. Ову погрешку треба ошклоншам ш у будуности избегавалим. М сада ћете разумети, зашто ми тако велику важност полажемо на увлачење у посао и на сарадњу лајичкога елемента. Ми посматрамо и оцењујемо живот сасвим лако само са гледишта стручнога научника; ви стојите усред стварнога живота и свом. својом личношћу интересујете се за напредак културе. И стога вас молимо: Помозите нам оцењивати наш школски рад са гледишта стварнога, садашњег, практичнога живота, у који ће доцније ући и наши питомци! Таквих оцена немамо а још мање вредне сарадње лајика на уклањању недостатака у настави и васпитању,

Само усрдним, заједничким радом, то је наше чврсто убеђење, може се развити нешто, што целом школском раду даје жељену

већу близину са животом. Та и кроз цео покрет за старањео _

младежи, кроз покрет за стварање нарочитих судова за младеж, који сада доживљујемо, провлачи се мисао о потреби, да се за посао придобије и лајички елеменат.

Ну још и другу страту има покрет за школску реформу, на коју ја гледам као на једну реакцију живота, као на тражење да. вреде његова права насупрот њихову подцењивању и неуважавању од стране школе: мислим на многобројне тежње; да се више води рачуна о развшику живоша у дешениј, телесном као и умном развитку, на које треба гледати само као на две стране једнога ра-_ звитка.: Дете је једна јединка, у чијем се развитку као код сваког организма једно уплиће у друго а целина даје правац као јединка, која тежи мети. МИ ако се не могу природно развијати све стране, онда од тога трпи штете цео организам Од двадесет година имамо научно испитивање деце, које се у свима културним земљама све до Јапана марљиво негује и које већ може показати многе важне ресултате, пре свега у погледу на испитивање обдарености и на проналажење тока у развитку појединих душевних

подобности. Овде није место улазити ближе у ресултате овога испитивања, који су још врло мало познати и у самим наставничким

круговима. Хтео бих да обратим пажњу само на две тачке у вези са излагањем Мојмана, познатог дечјег психолога. Развитак детета не треба се схватити као пасивно прилагођење околном свету већ као активно прерађивање, „утисака спољашњега света у личности,

1 Упор. УУ. бегп, Тафзасћеп ипа Џгзасћеп дег звебасћеп Епбујскуне. тењасћић 1. апсеу. Рзућојогле 1, стр. 1. и даље.