Учитељ

САВЕЗ ЗА ШКОЛСКУ РЕФОРМУ 490

која свима саставним деловима околине удара печат свога бића.“ Највећи звачај у овом развитку има саморадња, спонтанеитет саморађање и самоналажење за стварање свога Ја. Затим нам је емпириско испитивање деце, тако лепо показало значај, који имају живот осећаја и живот воље код детета за његово напредовање у интелектуалном развитку. Мањи успеси у појединим наставним предметима често не долазе због оскудице у обдарености већ имају разлога у животу осећаја и воље код детета, и стога се мора са свом јачином нагласити потреба правилнога неговања ове стране дечјег живота. „Наш цео педагошки и дидактички систем“, вели Мојман, „болује од једнога основнога зла. Још једнако имаде много педагога, који и не слуте, како је неговање живота осећаја и воље код деце изванредно важно за све њихове интелектуалне радове и цео умни напредак њихов. Свака погрешна покуда, свако пропуштено охрабривање детета, свако неоправдано поверење, свака врста ироничног и подсмешљивог поступања с децом, свака погрешна оцена њихова успеха, свако неразумевање њихове инди. видуалности и типа њихове обдарености, свако потискивање иза осталих, све до поједине речи, коју каже васпитач или наставних, може у животу осећања и воље код детета произвести забуну или депресију, због којих настају у њему најтрајније унутрашње штете. Цела педагогика понижавања, депресије, нарушавања самосвести, притискивања или неразвијања саморадње код деце јесте злочин према дечјој души; на њено место мора доћи педагогика поверења, охрабривања по сваку цену, оживљавања саморадње и самосталности, основнога улажења у индивидуалност и обдареност дечју, увођења у ступње њихова развитка и дубоког разумевања целокупне дечје особености“.!

Да бих сузбио неспоразум, кога може бити овде или онде, нека ми је допуштена још једна кратка напомена о овој другој. страни покрета за реформу, који је у речи „реформа полазећи од детета“ добио свој прегнантан израз. Насупрот неким реформним тежњама време је нагласити, да старање да се тачније упозна душевни развитак код детета не сме у педагогици довести до неког Та1з5е7 Тајге, [а15522 аПег, до тога да се напусти утицање вољом васпитачевом. Напротив, познавање дечје природе треба да нам буде најважније и неизбежно средство, да се у толико поузданије по-

1 Мештани, МомМезипееп ха: Ето тиве та Фе ехрегтепјеће Радаговјк, ев И, 1908. стр. 421.