Учитељ

2: УЧИТЕЉ

Али, за схватање страних предела фантазијом ученик има очигледних представа објеката из завичаја. А из којих ће се очигледних представа фантазијом ученичком саставити слика једнога, историјскога догађаја; Још пре поласка у школу дете већ има извесних очигледно задобивених представа о људима и њиховим одношајима (социјалних представа). Те су представе задобивене стварним опхођењем (дружењем) у породичном, задружном и друштвеном животу ученичком. Од тих се представа и полази у историјској настави. С тога се одмах и не почиње с правом историјом, већ се прелази од тих очигледних представа прво на бајке, у којима главну улогу играју породични и други најпростији социјални одношаји, за конструисање којих је дете већ задобило очигледних представа својим ранијим стварним опхођењем у породици и друштву, у коме се дотле кретало. Ново је у овим фантастичним творевинама, што се представе одношаја, (социјалне представе) одвајају од конкретне везе с појединим, деци познатим, људима, јер место познатих људи ступају или животиње (као што је код бајака) или људи уопште, дакле не као конкретне представе, већ као појмова (ловац, цар, царева кћер ит.д. — Од бајака се прелази на завичајне скаске, а од њих на оно градиво, које је, по социјалним представама (а то ће рећи по одношајима друштвеним, које садржи собом), понајпро. стије, а то је пашријартално % теројско доба једнога народа, па се потом иде у све сложеније делове постања националне садашњаице, док се не уђе у последњу, нашу епоху, која је и по компликованости организације државне и друштвене и по разноврености идеја и тежња као и по богаству културних елемената им системи установа најсложенија. У ту садашњост ваља да се уведе ученик на тај начин, што ће, помоћу историјске наставе, прежтшивешц њезино тостање. 'Тада ће све тековине националне културе цетшим, јер ће знати, колико је било напора и борбе, док су оне задобивене, На тај се начин развија и осећање пијетета према творцима њиховим и осећање дужности, да својим суделовањем те тековине одржимо, умножимо и усавршимо т.. осећање дужности националнога рада. Та се садашњица, као скуп свега онога, што се кроз разнолике мене историјскога развитка, могло одржати п тиме показало сталну вредност своју по опстанак народни, може схватити и разумети само на основу представа и појмова градива ранијих епоха. С тога је ток наставнога градива по еронолошко - прогресивном реду т.ј. џоједине