Учитељ

28 у чије љ

чији је просветни буџет у последњој години скочио на скоро 25 мил. лева, а број писмених (у смислу као и код нас) и ако она живи државним, слободним животом тек тридесет година, је већ 219/. Ове су то очевидни докази да је код нас застој у просвети и да су потребне реформе у њој. А што ово неколико напомена напред написасмо разлог је тај, што сматрамо да је потребно још дуго и нарочито наглашавати, да се никакве озбиљне реформе не могу извести без великих материјалних жртава. СОтим треба бити начисто.

Пре него што пређемо на саме реформе које би требало извршити потребно је да укажемо на главне недостатке дан. осн. школе и на друге узроке са којих је застој у нашем народном просвећивању. Поред многих мањих узрока ово су најважнији и главни: мали број школа и њихово рђаво издржавање, недовољан број учитеља, недовољност четвороразредне наставе, рђав наставни план, немарност државе према школи и рђави социјални односи, који спречавају огромном броју деце да походе школу итд. У кратким потезима ми ћемо доказати горње тврђење и у исто време указати на реформе које су нужне за поправку таквога стања, у каквом се налази данас школа. О томе, да је број ђака и сувише мали не треба ни говорити. То је позната истина за свакога, коме је познато како велики број деце, дорасле за школу, остаје ван ове из простог разлога, што нема довољно школа, а. већ да не говоримо како је само мали број женске деце (разуме се по градовима) који је срећан да прође кроз школу, а о сеоској женској деци не може бити ни помена, изузимајући ону у Источној Србији, где је проценат њиховог школовања нешто већи. Познато нам је, каквим су неприликама изложени наши учитељи, кад су принуђени да одбију масу деце, дорасле за школу, испред школских врата. Родитељи се тада с правом љуте, што да се њиховој деци затвара испред очију храм светлфети и свој гњев и љутњу просипају на учитеље, јер у своме незнању и кратковидости не знају ко им је прави кривац зато. Ова неправда и ово незадовољство осећа се нарочито по селима која чине масу нашег народа. А ово је збиља грдна неправда према народу, код кога његови грађани плаћају, сразмерно имовном стању, сви подједнак прирез за школу, па ипак само се један део користи школом. Кад се узме, да је не само мали и недовољан број школа, него и да већи део ових које имамо не одговара ни наставним, нити хигијенским (нарочито) потребама, онда се мора добити жалосна