Учитељ

ПРЕД ПРОСВЕТНОМ РЕФОРМОМ ЗЕ

из У! равр. гимназије а курс у учитељској школи да траје четири године. Ми смо за оно прво. Наставни програм у истој мора бити савремен. Поред досадањих предмета, којима је значај придават не по вредности већ по традицији, морају се унети и неки нови предмети из економних, социјалних и природних наука, које захтева. савремена потреба живота. Часове из религије свесги на минимум, црквено певање избацити сасвим из наставног програма а дати већи број нотном певању и инструменталној музици, предметима тако важним по народно васпитање, а тако мало гајеним код нас до сада. Ко зна нотно певање, знаће и дрквено — коме треба. При учитељској школи засновати психолошко-педагошки лабораторијум у којима би ученици учили познавати предмет свога будућег делања — дете. Логичка последица горњега захтева — подизања Учитељске Школе на степен шесторазредне школе — је и веће право учитеља. Почетна плата учитеља мора бити минимум 1200 дин. годишње (почетна плата учитеља циришког кантона је 1400. поред стана, огрева, баште итд.) а последња не мања од 3000. У томе изједначити учитељице са учитељима. Укинути данашњи назадни и понижавајући начин оцењивања учитељевог рада и завести кондуит-листе. Ослободити учитеља обавезне дужности — певања у цркви. Ово захтева како учитељски углед тако и чисто школски и хигијенски разлози т.ј. економија и чување учитељевог здравља или како то лепо каже један учитељ „лако је поповима певати кад им је Творац доделио да шест дана ништа не раде, да би се седми својски одморили, али није лако онима што шест дана гутају облаке прашане, да би се седмог нагутали цересинског и тамњанског дима“. Тачно. Место те некорисне дужности, учитељи би били обавезни, да у местима где постоји библиотека, врше дужност библиотекара.

Напослетку још једна неправда која је изнесена учитељском сталежу а који ту неправду стојички подноси и ћути, да ли што не осећа ту неправду и понижење или можда из каквих виших побуда. Тиче се политичког права учитељевог. За политичке слободе које данас имамо неоспорно су учитељи највише жртава принели, ах, па су и своју децу приносили на тај олтар, губећи их по каљавим, често пута снегом завејаним путевима, селећи се с краја на крај Србије. И све је се то заборавило. Глас учитеља, који су грмели у борби за народна права, данас се не чују у у парламенту. Заштог Зато што им је то право посредним путем

,