Учитељ

52 У ти Р веб

оспорено. Судија, професор, лекар, инжињер па и сеоски попа могу ући у Скупштину као народни представници не штетећи ни једно од стечених нити поседујућих права, док само учитељ мора прибегавати разним средствима, да би бар сачувао стечена права, ако би био изабран за народног представника. Даворин Третењак, нашем учитељству добро познати пријатељ свега што је напредно пише: „Данас где се све демократизује, где се човек ствара сувереном; где човек тражи своја, човечија, политичка и сва остала права; где се ради да се оборе не само привилегије појединаца и сталежа него и држава; данас се онима (мисли на. хрватске учитеље) који су народно светило и со земље, којима је поверена будућност народа, највећа светиња народна —- младеж — одузима право, да одлучује о напретку и слободи народне школе а потом и о судбини читавог народа! То би био назадак у политичком и народном животу“. Да, назадак а за учитељство које против тога не протестује и срам. Хоће ли наше учитељство још дуго ћутати # И ако ово неколико примедаба не спада строго у обим истакнутог питања, реформе школе, сматрали смо за потребно указати и на тај факат — запостављање учитеља и у политичком погледу.

Трећи недостатак данашње школе је — недовољност четвороразредне наставе. Још законом од 1882. г. прописано је обавезно шестогодишње школовање деце, док ми данас, скоро после тридесет година, имамо четвороразредну школу. Свакако један крупан назадак. Познат је факат, да деца често пута по изласку из школе убрзо заборављзју све што су научила и до двадесете године једини траг (у доста случајева ни њега) њиховог знања. које су изнели из школе је грубо писање и слабо читање. Разлог је зато: површно схватање онога што се учи у школи и одсуство сваке даље вежбе у читању и писању по изласку из школе. Да деца површно схватају школске предмете није увек кривица до рђаве методе у настави, већ много више због тога што је наставни програм претрпан и не одговара душевној природи дечјој у тим годинама. Данашњи наставни програм, ако хоће консенквентно до краја и методички да се обради, мора ићи на очиту штету здравља школске омладине. На тај начин, развијајући с једне стране дух — убија се тело. Колико је то нерационално, није потребно доказивати. С тога смо ми за шестогодшшње обавезно школовање. Наставни план треба такође кореговати према савременим потребама живота, пазећи притом на хигијену дечјег не само тела,