Учитељ

54 У ЧИТЕЉ

тање, које је кроз три деценије агитовало рефлективно мишљење, постепено је прешло у питање: „Да ли је еволуција прогресивна >“ Тек у новије вријеме долази се до уверења, да једна те иста еволуција није непрекидно развиће, већ спирални покрет структуреи функционалне организације, у коме се процес од времена иа троје повраћа у видљиви репрогрисивни покрет, дакле, исто онако, као што ни контунуитет еволуције није просто мртви механички униформитет, већ витална реконструкција са оним, што се на површини јавља као отвори, извори и цикцак испољавања. Чисто прогресивна еволуција само је један филозофски митос. Васколика анагенеза мора се читати у свјетлости катагенезе. Нема те механичке концепције о еволуцији, која би доказала да је она прогресивна. Које је врело прогресиврих идеја спојених са концепцијом о еволуцији Да ли оне полазе од неизбјежне тенденције да се еволуција чита одострага, да се процес тумачи у духу резултата, исто онако као и што се механичка и материалистичка концепција еволуције јавља у интерпретисању истог процеса у духу својих првих почетакар Да ли је иједна од ових интерпретација потпуна» Материјалистички или механички еволуциониста ћути. А како је са идеалистичким или теолошким еволуционистом 2

С највецом енергијом пристајемо уз идеју прогреса. Шта би најпослије и значила еволуција по нас, кад не би била прогресивна ! Да чујемо факта. „Ако је борба за опстанак створила мудрост човјечију, то је она појачала и тигрову чељуст и учинила, да је наочаркин плијен отровнији“ (стр. 1.). „У некојим дијеловима Африке коњ је протјеран усљед муве што се зове „цеце“; у другим предјелима човек подлијеже клипама маларије, као што у овој земљи (т.ј. Инглеској) пада поштени изумитељ пред швиндлерском компанијом, која је, тобож, његов покровитељ“. (стр. 2.). „Тенденција еволуције као цјелине не састоји се у томе, да ствара највише типове, већ да рађа што више типова“. (стр. 4.). Да ли се може вјеровати у прогресију на темељу ових факатар Ако се можемо, у ком смислу треба схватити ријеч „прогрес“ и која му факта у еволуционарном процесу дају гаранцију 5

1. Положај разума у еволуцији.

То је проблем с којим се отвара прва глава Хобхаусова дјела. Она има наслов: „Дух као фактор у еволуцији“. Остатак дјела може се узети као елаборатни покушај, да се одговори на истакнуто питање, да се покаже важност духа у еволуцији. Суштина овог одговора састоји у томе, да се основи наше вјере у прогресивну еволуцију налазе у нарочитом мјесту, ког разум обухвата као сумацију цјелине, постајући и сама вођ у самосвјесном развићу.

Генеричка функција духа у органском животу и еволуцији јесте „прилагођивање акције на циљеве индивидуе или специја, оснивајући се на корелацију прошлог искуства, садањих прилика и будућих могућности“ (стр. 10.).