Учитељ

БЊИЖЕВНОСТ 55

Витална битност духа састоји се у томе, да се „ствари тако уреде међу собом како би једно другом користиле. Ондје, гдје постоји дух тамо је и ред и систем, корелација и пропорција, хармонија сила и свеза између дијелова. Организам, који је надарен интелигенцијом огледа се у удешавању својих акција при извјесном плану. Он адаптује средства за циљеве“ (стр. 6).

Организована акција је интелигентна акција. Неорганизована акција је неинтелигентна. Ондје, гдје у раду нема духа акција је случајна, слијепа, изолована и у конфликту. И оно, што она уради дјело је моментаног импулза а не средство за циљ.

Оно, у чему се духови састоје јесте организаторна моћ у цртању или схваћању плана и метода конструкције или ексекуција, извршење плана.

„Васколики процес ортоленетичке еволуције састоји се у постепеном смјештавању инстинка са разумом, и последња мета разума јесте та, да прецизно чини оно, што обухвата инстинкат васколико искуство расе употреби на корист органисања штабног живота расе“ но у случају разума ово треба чинити свјесно мјесто бесвјесно као што је то случај у инстинкта, (стр. 9.)..

11. Ошћи поглед на дјело.

Прије него што пођемо на специјалне одјељке добро ће бити да бацимо опћи поглед на читаво дјело. „Органска адаптација“, „рефлексна акција“ и „инстинкат“ по реду се испитују (П.—1М. глава), са резултатом о изналажењу постепеног растења компликованости и промјенљивости у методи рјешавања различитих проблема органског адаптовања или прилагођивања. Кад пођемо на најниже степенице животињске скале налазимо како чисти инстинкат понајлак прелази у модификованији и генералнији облик, што би се могло можда најбоље назвати импулзом.

Изван овог пријелазног инстинкта развија се — усљед процеса „асимилације и поновног прилагођивања“ (У. глава) — степен интелигенције, који образује први расцјеп од инстинкта. Хобхаус назива ова „конкретним искуством“. То нам ствара оно, што он зове „практичним суђењем (У. глава).

На темељу својих сопствених експерименталних резултата (на мачкама, псима, мајмунима, једном слону и на видри) и на темељу свога проучавања експерименталних радова других аутора Хобхаус (у У1.—1Х. гл. ствара закључак, да животиње с човјеком суделују у стицању „конкретног искуства и практичног суђења“.

Главни разлог за људско напредовање налази Хобхаус Х— ХМ гл.) у стицању језика и друштвене организације, што олакшава развиће „артикулисаних идеја“ (Х. глава), па с тога чини да је могуће развиће „продуката концептуалног појмовног) мишљења“ (ХШ. гл.). што је својствено само људској специји.

Напосљетку, у три врло инструктивне главе (ХМ. —ХУП.) шематички су приказана три степена у еволуцији интелигенције (ХМ. глава говори о „степенима корелације“) и изложен однос „само-