Учитељ

155 УЧИТЕЉ

важности пред Богом; сматрати га као службу Богу, благословену не само у овом видљивом свету.

Она прва љубав и учитељ, који њом обилује, створиће од својих ученика светле личности, које ће се доцније умети наћи у животу, али неће истрајати до зимске хладноће — старости; њен ће се огањ угасити од буре живота; ова друга љубав не запламти јаким пламеном као слама, али греје и одушевљава до гроба. Она, уводи децу у небеско царство, јер буди у њима чежњу ка небеској домовини. Има љубави која почива на обадвема основама, али као што и Опаситељ не позва много ученика, тако и данас ретко се сретају људи, који имају у себи обадве ове особине: и међу учитељима је много званих, али мало изабраних.

# % ж

Увек сам се љутио слушајући тужбе: „Бадава, страшно је то бити учитељем. Учитељски је рад досадан! Како је монотоно и заморно непрестано из дана у дан возарити се искључиво са децом и учити их у елементарним предметима! Колико се ту хоће трпљења! Никакав се човек живог ума не може задовољити са таквим радом!“ — У оваквом случају увек сам помишљао, да су овакви у осталом обични погледи на узвишен рад управо шкодљиви и за дотичног који тако говори и за његово уважење, које му приличи. Овакви погледи доказују нам како су поједине лич ности чак из образованих кругова у стању разумети суштину и важност основног васпитног обучавања. Ја сам увек на такве изразе примећавао, да не може никада бити досадно обучавање и васпетавање подмлатка, и да је занимање са једном дечицом, који се развија, мање монотоно од рада многих занатлија и чиновника. Ова је ствар у правом појимању учитељске дужности и чистој љубави према деци. На овакве моје речи настало би обично ћутање, могуће због тога, што су их примили као добре, или и као неостварљиву машту заносног идеалисте. И ја сам ћутао, јер нема смисла уливати воду у буре, које дна нема. Али су ме вређали овакви изрази из уста самих учитеља. Често се догађа, да млади учитељи после године свог рада у нижим разредима почињу се осећати потпуно несрећним, те жалосно наглашују: „Ни у пола јада да ми је бар да предајем у старијим разредима. да имам посла са зрелијим ученицима! Али овако са овим малишанима просто да подетињим. Немам на ком своје знање да применим; принуђен сам да лично назадујем.“ — Могао бих некако разумети, да ово говори старији учитељ, који је провео у млађем разреду двадесет и више година, али у овом случају било би ми пријатније, кад би он искрено признао: „Ја бих желео узети старији разред зато што осећам да ми умна свежина, која је неопходна за обучавање малишана, мало по мало губи, зато и мислим, да сам већ заслужио неку олакшицу и мир.“ — Кад би то било у мојој власти, ја бих свакако награђивао овакву искреност поштеног човека, испунивши што пре његову жељу; а сваком младом учитељу саветовао бих,