Учитељ

144 у чип Љ

ученика треба да је готов све урадити и то све учинити једино пред својом савешћу т.ј. пред Богом. Овакво је расположење наставника јединствена верна основа правилне школске диспиплине, а најбоља су њена средства она, која морално утичу, а избијају из личности из ошштег духа школе, из личности њеног старешине и учитеља. у

Рукопф: (безећ. 4. Еглећ.) Педагогика, која се бави развићем душевних сила, захтева јачег напрезања, него икаква друга вештина. Разлика је у томе, што смо непрестано дужни размишљати, пазити, мерити непрестано изучавати, ако не желимо постати обични надничари. |

И. Волф. Учитеља може наградити за његов велики труд једино изванредна љубав ка раду и према самој младежи и позив да ради за будуће нараштаје.

Вилхелм: (Ртакбесће Радаоогк). Учитељ се дужан понашати са учеником, као са повереним му даром, за који је дужан дати рачун својој савести, родитељима и држави.

ИЗ ИСТОРИЈЕ ПЕДАГОГИКЕ

ФЕНЛОН

Десет конференција Жила Леметра

МЛАДОСТ. ФЕНЛОН И БОСИЕ. ПРВИ СПИСИ. — ФЕНЛОН, ДИРЕКТОР „НОВИХ КАТОЛИЧКИЊА.“ —- ФЕНЛОН, МИСИОНАР. — ФЕНЛОН, ВАСПИТАТЕЉ ХЕРЦЕГА ОД БУРГОЊЕ. — ТЕЛЕМАК. — ГОСПОЂА гијоНн. —— ФЕНЛОН И ГОСПО“

ђА ГИЈОН. —- АФЕРА КВИЕТИЗМА. — духовна ПИСМА. ПОЛИТИЧКЕ ИДЕЈЕ. —- КРАЈ ЈЕДНОГ СНА. ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ. ЗАКЉУЧЦИ.

Рођен 1853 године у једном малом месту јужно од Париза, васпитан у једном семинару и затим у лисеју Шарлмањ и Нор: малној Школи, 1875. професор реторике у Хавру, 1880. писац једне мале и симпатичне збирке песама, 1884. професор књижевности на факултету Гренобла, затим, оставивши катедру, критичар у Јоштпа] Чез Пеђаћв, романсјер и драмски писац, најзад политичар — Жил Леметр заузима данас једно од најуваженијих места у француској књижевности. Са лакоћом једног финог и високо интелигентног духа, са искреношћу и уверењем, са ретком непристрасношћу и“ интересовањем за све што је племенито и лепо, он ће, пролазећи кроз живот, и више као забављајући се, бележити своје импресије у једном интимном, живом и примамљивом стилу. У његовим драмама не решавају се тешки проблеми, у њима нема ни нарочите технике, али има једна фина опсервација и има моралне идеје; у његовим критичким студијама нема ни звучне реторике Тенове, ни ауторитативности Бринетјерове, али су писане јасно, са толеранцијом, са одмереношћу и са изванредном проницљивошћу. И чак и његове младићске песме, ако не представљају никакву