Учитељ

210 У њи Њ

Често пута поштено и вредно дете мора осетити сву тежину њихових строгости и на правди страдати.

Келнер: Често се рече, да дужности учитеља и васпитача рано затупе и пре времена га остаре; али моје искуство и посматрање то никако не потврђују. Међу чиновницима, нарочито вишим, ја сам видео многе, који почињу глупавити већ у шесдесетој години, и то се лако дало видети у стасу, ходу и разговору. И на против често сам сретао старце учитеље, који су добро очували чудновату покретљивост, пријатну и неочекивану бодрост и живост у разговору, у стасу иу целој спољашњости, а међу тим налазили су се у далеко тежим животним условима. М зар није јасна оваква појаваг „Опћење са младежи чува душевну једрину“ — тако се у опште каже. Али зашто тако то бива и код учитеља» — Мени се чини: непрестани додир са децом утиче благотворно на учитеља и пробитачан је његовом здрављу не само због тога што је говорити са децом умерено по неколико сати дневно врло користан рад, који помаже крвотоку, него још и због тога, што предавање приморава човека да одстрани приватне бриге од себе, бавећи се бољим среством, којим се одбацују болесне мисли, хипохондријско мудровање, којима често подлежу људи из из виших друштвених кругова.

Сем тога учитељев посао преставља благотворно ређање умног и физичког напрезања и одмарања, које је далеко боље, стварније и дубље од сваке измене рада и занимања осталих чиновника, који већином прелазе од писаћег стола ка седници, или одавде к столу ручка, па одавде опет писаћем столу. Живот учитељев, ма да се ту тражи особита правилност, има ипак више узбуђења и зато не да да интересе ослаби. Уз ово нема сумње, да и живо, свеже, и неизвештачено дечије расположење чини добар утисак на учитеља. Најпосле сваки учитељ који ревносно и са љубављу ради. самим радом нагиње у област духа и свега што је духовно. Изван радних часова он треба да чита, размишља, учи, труди се на усавршавању свог образовања; он неће никад бити довољно образован, док су се међутим многи учили само да добију парче хлеба и кад су га добили, држе, да су све свршили, оставивши времену да им уз хлеб дода још и месо или печење. Ето одакле се рађа душевна празнина, коју често код људи сретамо, — осуство сваких виших интереса и мртвило. >