Учитељ

ФЕНЛОН 213

начиниће се земљорадници; децу ће васпитавати држава и тљд... Једва „филозофска, прича“, сан једне наивне душе чији нас оптимизам и идиличност неће зачудити, ако имамо на уму да је све то писано за једног младог и доста грубог принца коме је требало улити нежности. |

Фенлон је сада један од најзнаменитијих људи у Француској; уз њега је најугледнија и најмоћнија дворска партија и 1695 г. краљ га поставља за архпепископа у Камбреу. Али за то време улази у његов живот једна чудновата и мистична жена чији ће живот од сада бити тесно везан с његовим п која ће уништити целу његову будућност. То је једна висока племићка ХУП века, богата, лепа, и при свем том несрећна; чији је цео живот, проведен од париских салона па све до манастирских затвора, пун мистичних љубави, трзавица и мучења; коју су обожавали и прогањали, сматрали је за светитељку и јеретика, а о којој је Лудвик ХТУ просто говорио да је „најлуђа жена у његовој краљевини“ ; жена која је мислила за себе да је „камен темељац нове цркве“, „обречена Исусу Христу“, „трудна Апокалипсисом“, и која, је оставила ва собом четрдесет свезака, пишућ: често као у неком заносу, „да се с муком преписивало за четири дапа оно што је она написала за једну ноћ.“ И при свем том жена која је морала, имати генија и чије су речи неки пут звониле као грозничаве проповеди каквог егзалтираног брамина:

„Ја идем не идући, не гледајући, и незнајући куда идем, ја нећу пи да идем ни да се зауставим. Воља и инстикти су ишчезли. Ја немам ни неповерења, ни неповерења, најзад, ничега, ничега, ничега... Ја не осећам потребу ни за чим. Смрт, живот. све је једно исто. Вечност, време; све је вечност, све је Бог. Бог је љубав, и љубав је Бог, и све је у Богу и за Бога. Ја нећу да вас варам или да вас не варам. То је Божје да вам расветли ум и да вам улије одвратност или наклоност према овом ништавилу (какво сам ја). То је празна светиља: у њој се може буктиња запали'иј То је можда лажан брилиант који може одвести у пропаст. Ја не знам ништа. Бог зна. То није мој посао.“

То је Госпођа Гијон. Удата у младости за мужа кога није волела, страсна, поносита и узнемирена, — њој је била потребна, нека велика, огромна љубав, која ће је сву апсорбовати: она ју је нашла у љубави према Богу. Пппајући и тражећи у почетку, опа најзад, случајем или „неком тајном силом,“ долази до „истине“. На причање о њеним тешкоћама при молитви, један калуђер јој је одговврио: „То је зато, госпођо, што тражите споља оно што имате унутра. Навикните се да тражите Бога у свом срцу, и наћи ћете га.“ И то је био као „удар стреле за њу.“

„Ништа ми од тада није било лакше него молити се: часови су ми пролазили као минути и ја нисам могла да се једнако не молим: љубав ми није остављала ни тренут одмора... Моја мо-

1 Јованка — Марија Бувиер де ла Мот-Гијон, рођен 1648, умрла 1117.