Учитељ

214 а Б ЊБ

литва је, од тога тренутка, без икаквог облика, представе и слике: ништа се није дешавало у мојој глави... Тоје била молитва вере која је пекључивала сваку јасну мисао, јер ја нисам имала никакав појам о Исусу Христу и његовим божанским атрибутима... Ја нисам мислила никако на себе волећи га (Бога). Ја сам га волела и сагоревала сам од ватре зато што сам га волела... али волећи га, ја нисам имала никакве друге побуде до њега самог.“

И у томе је већ цео квиетизам.2 Затим долази њено познанство са Пер ла Комбом, једним финим калуђером, и њина одисеја: од Жекса до Топоне, од Женеве до Турина, од Гренобра до Марсеља, од Версеја до Дитога — свуда, у почетку, задобивајући нове приврженике („јер су они имали изглед светаца, а њина наука била је опојна као какав рђав роман, нарочито за жене“), и свуда. на крају крајева, прогањани. После повратка у Париз били су обоје затворени: Пер ла Комб је полудео, после једанест година затвора; Госпођа Гијон је, утицајем својих високих пријатеља, ускоро ослобођена.

Фенлон и Госпођа Гијон су се сусрели: 1689. — каже Фенлон, 1688 — каже Госпођа Гијон. Враћајући се из Бејна у Паризу истим колима, она му је објашњавала своју доктрину и питала га да ли му то улази у главу. „Улази, одговори опат, и то на велика врата.“ И, како у. овоме одговору, тако и у целој овој афери, ми никад нећемо моћи тачно прозрети Фенлонове мисли.

Њој је било тада четрдесет, њему тридесет и седам година: од тада почиње њино пријатељство и њина мистична љубав. Фенлон побожан, деликатан, мистичан и увек слабог здравља, осећао је тада потребу за пријатељством и потпором; у почетку исповедник Госпође Гијон, убрзо се он њој потпуно предаје и исповеда: „Ја сам убеђен да Бог вас води, и мене преко вас“. У својим писмима —- они су се тада дописивали готово сваки дан — он јој прича до ситница свој унутарњи живот, своје немире и своје надеу њу и Бога; она му одговара дугим саветима, често нејасним и замршеним, пуним снова и пророчанстава, али које он с дивљењем чита. Она организује читаву војску „Светог Духа,“ ред Михаиловаца који ће бити „мали, весели, чили, слаби, детињасти.“ Фенлон је наименовао за генерала: њему је намењено да убије Бару (ђавола). И он се прима и, како изгледа, не налази ту ничега омешног.

Али квиетизму убрзо опаде углед; први заноси су прошли, духови су узнемирени, Госпођа Ментнон и цео Сен-Сир прекидају везе са Госпођом Гијон, Босие с неповерењем гледа како се Фенлон диви „једној жени чији су погледи тако кратки, вредност тако

2 Највећа љубав, то је љубав без икаквог интересовања. Бога не треба волети ради спасења своје душе, о њему че треба размишљати, него га треба. „посматрати“ у једној укочености свију чула и ума; треба се уништити и слити с њим: дакле индиференција према спасењу. И Квиетизам је ишао још и даље до уништења сваке молитве, и још даље — до индиференције према делима. Госпођа Гијон, у своме Крашком упутству, није била далеко од тих крајњих консоквенаца.