Учитељ

220 о Фите љЉ

овакве начине, па им се онда не подноси већи прирез за проширење и поправљање школских зграда, чиме би се користило и сиромашнијем делу грађана. М како ови имућни грађани имају могућности да придобију и остале, сиромашније, грађане за своју ствар, то они свуда проводе своју вољу и чувају своје материјалне интересе, а учитељима и деци остаје да годинама гуше и злопате у тескобним школама.

Дакле, у овоме случају само себичност једне групе људи спречава, да се дође и до равноправности у уживању општег добра и до побољшања здравствених прилика за њихову рођену децу. То су обично људи, који имају и сувише скучене појмове о здравственим питањима, и о угледу општине и школе, а сувише осетљиву кесу, кад је у питању опште добро.

Учитељ је млад човек и сви, који га познају, рекоше ми, спреман. Полазећи тој школи пријатно сам се осећао, јер волим кад нађем млада, способна, а при том и вредна учитеља, који је дошао да замени каквог старог, дугим радом истрошеног, учитеља. Млад човек с напреднијим погледима на свет, на школу, уноси свежине и енергије у рад и унутрашњи и спољашњи.

Али... Али дошавши тој школи, осетио сам одмах, чим сам ступио у двориште, нескладност између учитеља и његове школе. Он млад, види се интелигентан човек, а школска зграда опала, прозори полупани, необојени, извитоперени, врата тако исто, клупе старе, дотрајале, мапе поцепане, двориште неуређено, још више, напуштено, јер се виде трагови од леја са цвећем, стоје још неколико младих дрвета, склоних да се осуше. Познаје се да је ту био неко. који је водио рачуна о спољашњем уређењу школе. Школска башта засађена кукурузом, а и он слаб, јер је, вели учитељ, земља слаба а година сушна.

По испиту, за ручком, био сам само с учитељем и председником. У разговору прекоревао сам их што је школа тако напуштена и чудио сам се, да сам нашао такву школу у најбогатијем крају Србије.

— Ама, ево, нека каже мој кум, господине, поче председник. Пропао је овај народ сасвим; све је презадужено; све је осиромашило. Ја сам председник толико година, па знам како стојимо, а ето зна и кум учитељ; не може се... и онда поче читаву ме. танију о томе, како народ стално пропада и да се за то школа не може да уреди.

Мени одмах би јасно зашто је ова школа овако напуштена Председник толико голина на томе положају, па није успео да уреди боље школу, значи: да је немаран према школи. Учитељ пак непажњом својом окумио баш њега, и сад, природно, не може да удари на свога немарнога кума, не може да му се замери, па трпи ту вечиту немарност, у коју је у брзо и сам сав запао. И

тако, њихово кумство је на суву штету школину, место да је обрнуто.