Учитељ

426 “у чисте љ

НА ан НИ

У. Приче.

После подне, у сутон, у рани сутон руске зиме, деца се опет скупљају у школу, и сви разреди сједињују се обично на предавањима свештене или руске историје. Вечерња предавања а нарочито ова. прва, по речима Толстојевим, имају према јутарњим сасвим друкчији карактер тишине, поноса и поетичностл. Ево слике таквог вечерњег предавања по Толстојевом описивању:

„Дођите у школу у сутон, — светлост се на прозорима не види, или се види сасвим слаба, — само скоро угажени снег на степеницама, тихо брујање и трескање врата — 4 то неки деран ухвативши се за ограду од степеница корача све по два басамака до врха степеница — показују да су ученици у школи. Уђоше унутра. Од замранутих прозора готово мрак; старији и бољи ученици приближили се до самог учитеља и са забачечим главама гледају га право у уста. Дворска, слободна девојчица са узнемиреним лицем седи увек на високом столу и, чини ти се сваку реч гута; слабија деца седе даље: они слушају пажљиво чак срдито, држе се као и велики, али и поред све њихове пажње ми знамо да они ништа не причају, јер много заборављају. Неки се навалио другоме на раме, неки сасвим стоји на столу. Повеки само, пошто се угурао у средину, занима се иза нечијих леђа, описујући ноктом неке фигуре по тим "деђима. А ретко ко да вас погледа.

„Кад хоће нова прича, сви се умртве и слушају. Кад је понављање — овде онде чују се самољубиви гласови који не могу да издрже да не говоре са учитељем напоредо. Осим осталога, за стару историју, коју воле, моле учитеља да понови сву, којим речима и не дозвољавају да га прекину... Ако им не каже сву они сами доврше омиљени крај.

Изгледа све мртво, нико не шушка, — да нису заспалиг — Пођеш по полутами, загледати у лице ма коме дечку, — он седи, упивши се очима у учитеља ис намрштеним челом од пажње, и већ десети пут одгурује с рамена руку, којом се друг навалио. Ви га пипнете за врат, — а он се чак и не насмеје, већ сагне главу као кад би муву одагнао и опет се сав предаје тајанственој поетичкој причи: како се сама расцепила црквена завеса а на земљи настао мрак, — њему је и страшно и лепо.

„Али ево учитељ је завршио причу и сви се подижу с места, и, гурајући се ка учитељу, надвикују један другог, старајући се

5

а аса а а нека