Учитељ

ПРОЦЕС УСВАЈАЊА 415

вршити, средством асимилационог процеса, усвајање само једног појма, представе ит.д. Јер истовремено активна пажња — свест не може бити управљена двама објектима.

3. Ако је задатак предавања оличен у једноме акту усвајања, онда ред и начин предавања сами по себи, један за другим падају у природан ток асимилациоиог процеса. — Такво је, на пример, предавање о усвајању форме каквог слова из буквара; појам о углу ; појам о сливу ; извођење каквог етичког правила из басне, поуке из приче и т. д.

Иначе, ствар се брани, ако у предавању има да се размишља о каквом било објекту у свима његовим димензијама. Тако, ако треба упознати ученике са односним савршенством појединих живих бића, са њиховим прилагођавањем к животној средини непотребно је упознати их (ученике) са свим узрочним односима: а) између чланова и животне средине (земља, вода, ваздух, светлост, биље, животиње, људи и њихова занимања) и начина живота ; 6) између чланова животне средине и физичких својстава, и в) између начина живота и физичких својстава. — Овако од овога представља собом засебну земљу, чини засебно предавање, које по обичају ваља спровести кроза све оне методичке формалности, на које се педантно гледа. Али, ако не желимо грешити против саме природе асимилационог процеса и против природе наставног материјала, то се у таквим случајевима пепкања преда» вања, ми не можемо послужити тако званим формалним ступњевима цилеровске школе. Начин тока посебних целина и аперцапујућих аката боље је, да се поклапа са самом природом материјала, а, не, (као штс обично бива) жртвовати природу наставног градива, традиционалном шаблонизму. Радити по шаблону, а претендовати на какав, макар и уображен успех, не мала је иронија. А мислити о ма каквој логичкој, умној активности наших ученика при садашњем начину настављања — више је него апсурд. У својим забелешкама имамо овакву једну примедбу из једне школе: ученици [У раз. не умеју довољно јасно, са обичном логиком да опишу ниједан знатнији догађај из свога личног живота. — Очигледан је узрок овоме. Њихов ум није био вежбан у логичким расуђивањима и закључивањима за време наставних часова, те није био у стању речима илустровати ни савршено познате чињенице из свога живота. У томе је посве осетан недостатак савременог тока школске наставе, према коме није пробитачно бити и надаље индиферентним. „Расуђивање — та највећа и најважнија способност душе — васлужује највећу бригу и пажњу, због тога што је правилно развиће и вежбање разума највиши ступањ савршенства, које човек у своме животу може достићи,“ (Џ. Лок.) — а њега готово ни мало нема у нашој основној настави.

„Бити човеком у'истини, значи састављати појмове, сједињавати их и изводити закључке, т. ј. имати ум“ (Апађоје Етапсе),