Учитељ

480 ТУ 4 И ТУНЈБ

Хамон: Примерни учитељ, који паметно хоће да изврши своју дужност, мора следовати науци Божјој и гласу своје са-

вести. Он треба да познаје Бога у природи, откровењу и својој души.

Франке: (Правила диспипл. у школи) Пре свега треба, васпитач да се моли Богу, да му даде мудрост, потребну за појимање разумне дисциплине. Пошто се већи део учитеља стара да исправе децу страхом од казне, у место да склоне њихова срца стрпењем, " попустљивошћу и љубављу; пошто многима, народ“ чито младим учитељима недостаје очинске бриге и хришћанске тихости, — они су се дужни непрестано молити Богу да их на. дели љубављу према повереној им деци, и сачува их од строгости и суровости.

Де-Керандо: (осн. курс.) Сретан је онај наставник, који налави у свом срцу религијско одушевљење и загрејава се просвећеним, искреним осећањем верским! Како су му свете све његове дужности, како су ми лаке! Какву неописану радост он тада осећа, вршећи их! Како се због тога шири круг његових појмова и пре. дувиђавности! Каквом се новом светлошћу он обасјава ! Како са више тачке он посматра своје васпитање! Како су му драгоцена, деца, за које се брине! Са каквом их искреношћу и очинском љубављу к себи привлачи! Колико вишу цену добијају у његовим очима обавезе његове службе, и како ће због тога он бити уну-

трашње задовољан и награђен због оданости према свом послу!

%

Кад говоримо о учитељевом моралном утицају, не подразумевамо предавање формалних правила, већ природни утицај учитељев, који ће деца удисати у себе као ваздух.

Под руководством правог религијски одушевљеног наставника срце се дечије само собом отвара да прими благодатну веру, као чашица код цветка пред зрацима животворног сунца.

Проф. Јуркевић: (курс опште Педаг.) Учитељу је потребно јединство: природе и културе (образовања), дужности и праве насладе, науке и живота, знања и рада, мисли и осећаја, само- · сталности и уважења према авторптету, а нарочито јединство моралтог, умпог п религијског образовања. Само овако јединство може остварити идеју добра у духу дечијем.

Келпер : Спајање цркве и црквеног живота са школом велика је мисао, која је у стању да одушеви и загреје благородно срце. Нико се неће усудити да оспори, да ће спајање ових фактора у силу и љубав принети човечанству далеко веће користи, него старање да их раздвоје. Ми живимо у веку раздвајања, па опет неки хоће да оцепе школу од цркве! Зар није боље гледати да, их још јаче спојимо везама љубави, убеђења, поверења, те да скинемо са тих природних ланаца путем узајамне љубави и ода ности сваку сенку насиља“ — Људи би поново видели рај на земљи, кад би црква и школа, сматрајући за заједничке непри-