Учитељ

пз НОВИЈЕ СРПСКЕ ФИЛОСОФИЈЕ 483

философаје, из чега излази, да сам ја та места преводио из последње... ја признајем да таквих превода у мојој књизи има. Али прво ја сам имао право да се на тај начин служим другим ауторима, јер је моја књига, као што сетоу њеном преговору тврди (стр. 11), један уџбеник, а друго, ја сам у предговору иаречто признао да сам тако чичио. Да сам ја ово последње доиста учинио, потврђује следеће место из предговора (стр. У и У“ и аутор цитира свој предговор. Први разлог, да, кад неко пише уџбенак има право, да из других књига преписује од речи до реча (и кад то спомене али са „радити по“) остављамо на страну. Нас се тиче други разлог. Реч „изречно“ штампао је Петронијевић курзивом, ми смо горе показали, да је Петронијевић учинио један чист плагијата (о Бекну), јер нигде у његовом предговору, из кога је он пошребна места у свом писму преписао, не стоји, да је одељак „о новој науци“ рађењ и по Ибервег-Хајнцеовој Историји философије. Стоји и у предговору и у писму: „Одељак о новој науци израђен је по Розенбегеру, Хефдингу и донекле по оригиналним делима аутора“. А где је Ибервег-Хајнце 2 Да неће аутор, случајно, доћи и до тог сазнања с помоћу „непосредне интуиције свога ума“, да онај, који пише упбеник има право да препише из других књига а да изречно не призна: Аутор каже даље у своме плему, пошто је навео потребна места из свог предговора: „Г. Ристић на стр. 128 своје критике осврће се на ово место, али да се не би читаоци сетили, шта ово управо значи, он то чини са ово кеколико речи: „доцније ћем) се позабавити тиме, које. философе рачуна аутор у „малене“, те их није сам студирао, већ је о њима преписивао и видећемо колико су истините ауторове речи:. али писцу лично, који нема обичаја да преписује од другех ни онда када је то сасвим умесно и без замерке ит.д. Шта ове последње речи, које је г. Ристић штампао курзивом, значе, може се закључити само на основу онога што им предходи и што им у горњем тексту непосредно следује а што г. Ристић просто изоставља“. Аутор, пошто се препао, није имао стрпљења да чека, Ја сам каззо „доцније ћемо се позабавити... 4 видећемо. Ту је дакле двоје. Под овим другим ја сам мислио на плагијат о Бекну и нико није могао „закључити“ ив ауторовог предговора шта те речи значе, јер је требало искусшво да, покаже, одн. „почетник“, да аутор има обичај да препише а да не каже одакле је преписао. Аутор завршује своје фамозно писмо: „На основу свега наведенога читаоцима ће бити јасно, да је мени са човеком, који на овај начин пише своје „научне критике“, немогуће упуштати се и у какву полемику, и да ми је потпуно равнодушно еве оно што он паше о мојим списима“. Врло добро! Аутор мисли, да се цео свет окреће око њега, али је то исто толико истина, колико и да св Уран окреће око своје осовине обрнуто него остале планете. Не пишем ја, да он нешто научи, да се он упушта са мном у полемику, већ ја пишем за друге, да виде, какви су списи гуторови, да виде каква је књига, којом се служе студенти на беогр. Универзитету већ седам година и с помоћу које је аутор добио редовну професуру на Великој Школи. Нас се тиче сама ствар, а не аутор лично са својом полемиком. О тим стварима ве може се полемивати, јер су гуторове погрешке тако грубе, да их свако може увидети. Мени је врло жао штомн ово мало времена утрошим, баве и се спизима ауторовим и нека не мисли аутор, да ћу ја баш тако много писати О његовим списима, јер ја имам преча посла.

Д-р Светомир Ристић.

из НОВИЈЕ СРПСКЕ ФИЛОСОФИЈЕ.

Т. Радови д-ра Бранислава Петронијевића. 5. Историја новије философије, [-ви део од Ренесанса до Канта. Сад заплазимо у ствари, где би аутор, будући сам философ, могао показати више зпања и способаости, него у излагању ре31 »