Учитељ

4852 Ур Н ЉЊ

како заслужи. Учитељ нипоште не сме имати љубимаца, чак ни успех несме утицати у корист дечију. Једно је дете показало слабији успех, али је било приљежније од овог способнијег. Не сме се заборавити, да има деце, чији успех ометају несрећне домаће прилике њихове, зато ће учитељ сасвим правилно поступити, ако овакима особиту пажњу поклони. % “ ж

Дечије развиће слично је развићу цветном. Који се цветови рано расцветају у највећој мери, обично брзо и увену, али ови тучкови, који се лагано развијају, много се дуже одрже на дивном и једром цвету, донесећи и добар плод. Учатељ зато треба да се брине о сваком ученику и непрестано испитивати васпитну силу чак п на онима, који му изгледају сасвим заосталим, без наде. Сваки учитељ основне школе треба да има пред собом оног педагога, који, кад су га упитали, како има стрпљења, да се толико мучи са ситном дечицом, и шта би радио са једним, који му и после тридесет пута објашњавања ништа не разуме, одговорио је хладнокрвно: „тада бих му ја објаснио и тридесет први ТФ Видеман је врло коректно приметио: „учитељ је дужан владати

највећим трпљењем“. % - 5е

Деца су увек весела, када осете пријатно расположење учитељево. Оваквим поступањем не само што учитељ задобија своју депу, него задобија љубав и поверење њихових родитеља, којима деца радо приповедају о свом добром учитељу. Родитељи ће у брзо дознати за врлине оног човека, коме су поверили своје најдрагоценије благо. Ако се још и родитељи односе са поверењем према учитељу и школи, тада ће се породица и школа узајамно потпомагати ради достигнућа жељене заједничке цељи.

- (СОвршиће се).

Писмо Уредништву

У „Учитељу“ свеска за децембар 1910. год. штампано је једно бесмртно смешно писмо, које је аутор, д-р Бранислав Петронијевић, проф. бвогр. Универзитета, упутио Уреднику „учитеља“, писано 4. нов. 1910. г. Садржај тога пасма односи се на први део моје крптеке (св. за октобар). Аутор се препао, та брже боље зграбио перо, да каже чатаоцима „Учатеља“, како тај, што пише о његовом спиву „Историја ит,д.“, јесте почетник, а он је професор Универзитета — дакле што се износи против његовог епаса, не може бити истина. Али поред осталога, што је њему „почетник“ показао и што ће му показати, показао му је почетник, да он као ванредни професор Велике Школе није знао, да је Гали теји био први, који је у Новајој Философија учио субјективитет осећаја а не Декарт; да је правио књижевне крађе (плагијате). Сад ћемо навести главна места из поменутог писма, која су за саму ствар, добродошла. „Немам намере одговарати на ту „критику“ једног почетника, коме би требало давати поуке из толико разних наука, већ ћу се само обазрети на једну тачку у њој. На стр. 124—128 навео је Б. Ристић неколико паралелних мзста из моје и Ибервег-Хајнцеове историје