Учитељ

-

Из НОВИЈЕ СРПСКЕ ФИЛОСОФИЈЕ 485

добро упамтити, да Декарт реч мишљење употребљује у два различна смисла: у ширем смислу мишљење значи целокупну свест, у ужем мишљење у смислу апстрактне моћи појимања. Појам мога ја, онога ја чија је егзистенција несумњива, пада уједно са појмом непосредне свести: моје ја то је моја непосредна свест, ја сам ствар која мисли (тез согап5), т.ј. која је свесна, б“ће мога ја лежи у свести. Тиме Декарт прокламује непосредну свест као полазну тачку теорије сазнања и свега сазнања у опште. Моје ја и сумња и разуме и тврди и одриче, и хоће и неће, и уображава и осећа, све су то његове функције у ужим смислу те речи, мишљење, осећање, воља, имагинација спадају у обим појма мога ја, него и осећање, опажање спољних објеката, спада у моје ја, спољни објекти непосредно су такође дати само као садржај моје свести. Баш кад би се узело, да спољних објеката, т.ј. објеката ван моје свести никако и нема, и да ја на јави у ствари сањам: сама егзистенција тих објеката као садржаја свести била би несумњива, а то и јесте оно, што чини те су ти објекти као преставе саставни део нашег ја, наше непосредне свести“.: Као што се види, аутор, објашњавајући смисао става: мислим, дакле постојим, изједначава и употребљује ртопизеџе појмове: мишљење, непосредна свест, моје ја (појам мога ја). Он каже сасвим јасно: „Моје ја може дакле бити само моје мишљење, моја непосредна свест“.“ Даље: „Појам мога ја, онога ја чија је егзистенција несумњива, пада уједно са појмом непосредне свести: моје ја то је моја непосредна свест“.3 Дакле, још један пут, аутор, излажући смисао Декартовог става : мислим, дакле постојим, каже: моје ја јесте моје мишљење, моја непосредна свест. Исто тако увиђа читалац сасвим јасно из наведенога већег пасуса из ауторовог дела, шта има да ее подразумева под непосредном свешћу, која. је моје ја, моје мишљење“. „Моје ја и сумња и одриче... и уобргжава и осећа,..“= Сасвим је тачно „да Декарт реч мишљење употребљује у два различна смисла. Сад настаје питање: које је то мишљење, да ли у ширем или ужем смислу, чија је егзистенција по Декарту несумњиваг Ово нас питање води к то:е, да покажемо шта је Декарт учио, и да аутор истог није разумео, већ изнео ствар наопачке. Кад Декарт разуме под мишљењем двоје, онда које од тог двога, чија је егзистенција несумњива или учи Декарт, да је егзистенција како једног тако и другог несумњивр“ Аутор каже као Декартов поглед, што се види из наведеног пасуса, да мишљење, чија је егзистенција несумњива, јесте мишљење у ширем смислу: у ширем смислу мишљење

1 Ист. нов. фил., р. 64. 2 Плает. 8 аде, 4 Плдет.