Учитељ

из ПОВИЈЕ СРПСКЕ ФИЛОСОФИЈЕ 489

нити их ми схватамо због тога што их додирујемо, или видимо, већ само због тога што их појимамо (мислимо, увиђамо), лепо видим, да ништа не могу лакше и јасније познавати (сазнати) него свој дух“. (Афуџце ессе фапдет зропје 5шт геуегзиз 11 ео дио мојебат ; пат сшп. поћ! попе побши. 58 Трвашеј согаота поп ргорме а зепзђиз, хеј ађ пазојпап Тасибаће, за. а 500 пњеПесеи регећрј, пес ех ео реге] апод бапсал ит, ашћ му јеапћиг, зед +апфши ех ео апод пе оапит, арегје сооповео ћи Тас из ал ем ер из теа, тлепбе роззе а те регејр“).:

Резултат: Аутор је у горе наведеном већем пасусу побркао појам непосредне свести у смислу целокупне свести, свесниг садрожсаја, свега у свесшт непосредно далаога са фојмом свести (непосредне) о нечему као далиом. То се најбоље види из његових речи: „... опажање спољних објеката спада у моје ја, спољни 06јекти непосредно су такође дати само као садржај моје свести... Што чини те су ти објекти као преставе саставни део нашег ја, наше непосредне свести.“= Овде значи непосредна свест нешто друго а не оно што мисли Декарт: Согбо, ћађев сова оп5 сопзејеп а: Мислим, имам сзест о мишљењу. Ова је непосредна, свест различна, од непосредне свести, коју аутор износи, и у којој су објекти непосредно дати као садржаји. Мишљење као цело. купна свест, мишљење у ширем смислу, сасвим се разликује од мишљења као „општег акта свести,“ које по аутору Декарт ставља као мишљење у ширем смислу на супрот мишљењу у ужем смислу, „као функцију појимања. Једном је сшављења целокупна свесла, непосредна свест, као лмалшљење у ширем смислу, на супро мишљењу у ужем смислу, као функцији појимања, а други туга стављена је непосредна свесла о малишљењу, оно лао у ствари ч јелпе Декарпов поглед, такође на супрош лмишљењу у ужем смислу, као функцији појимања + Ту је збрку начинио аутор. Још једном цитирајмо: „Треба добро упамтити, да Декарт реч миш љење употребљује у два равлична смисла: у ширем смислу мишљење значи целокупну свест, у ужем мишљење ;у смислу апстрактне. моћи појимања“.5 А за тим: „Међу тим, Декарт на то сасма умесно одговара, да под мисленом радњом овде не треба схватити мишљење у ужем смислу те речи, као функц ју појимања, већ у ширем емислу, као сам општи акли свесшт, који обухвата све свесне садржаје и чини ис свесним“. Целокупна свесла и опали ата свест јесу две различне ствари. Ове је то аутор смешао у један лонац. Једном каже: „Појам мога ја, онога ја чија је егзистенција несумњива, џада уједно са појмом непо-

1 Резсагфез, ЊЕ, р. 14. 2 Ист. нов. фил.. р. 91. 3 Пезсатбез, Кезропзсјапез ад ођјесбопез зерштпаз, р. 127. + Упореди Ист. нов. фил.. р. 95. 5 Ист. нов. фил, р. 91. __6 (о 2 95.