Учитељ

пинеит

| |

570 У И ФН ЈБ

Загрљени духом српска загрљаја Оделужисмо службу, која душе спаја. Сад можемо поћи

И по црној ноћи

Преко стрмних стаза

И гола камења,

Јер твој спомен лепи

Дивно нас окрепи

За сва искушења...

х =

И ако је створена читава мала литература испитивања и препирака о години рођења и о дану смрта Довитијеве, опет се може рећи да је његов живот и ширим читалачким круговима довољно познат у многим својим појединостима. А, што је врло важно, у познавању личних доживљаја Доситијевих лежи читав низ најлепших васпитних поука. То је знао и Доситије, кад је био настао да најлешше своје погледе на човека, породицу, друштво, народ, веру и свет изнесе у делу у коме приповеда различите мбне живота свога. Она његова успела вештина у спајању причања и учења учинила је готово немогућним покушај да се лична судбина Доситијева одвоји од његова учења. Јер Доситије не долази на готове идеје: он се развија и причајући нам то своје развиће уводи нас у мене различитих мисли које су кружиле у напредном друштву и свету онога времена.

У доба, у коме нам се спољном страном живота свога прикавује дете а по том и дечко Доситије, зачиње се и друга историја тога младога и доброга дечака, или још боље: историја душе и срца његова. У своме најбољем спису, аутобиографији, кадиу другим радовима, Доситије нам се редовно јавља у двогубој улози: у једној дете, дечак, младић или човек иде својим путем — оно што свет назива судбином, а у другој васпитач Доситаје одмах пружа прет на сваку нову појаву и казује право гледиште на ствар. Доситије читаоцу причањем задаје задатак, а поуком одмах казује какав резултат треба да донесе решење тога задатка.

Према томе учење Доситијево почиње од индивидуе, била она дете или човек, па тек од јединице иде даље општини, од познатога непознатом, од простога сложеном. Такав метод Доситијева учења има одавно своје часно име у науци о васпитању, и он чини част имену Доситијеву.

Пред нама је дете које у кући, суседству и у свему селу