Учитељ

мисли 605

својих ученика. 'То није тако. Прва је његова ствар да обрати пазењу на његову вољу. Не може се учити без пажње, а пажња зависи од тога, уме ли слушалац хтети да буде пажљив, тј. од развића воље. На вољу само воља утиче: ртаесерћома езђ уајде еЛе. Учитељ без јаке воље је глас вапијућег у пустињи. Само морална воља може бити јака, тј. тесно везана с вечним, светим, божанственим законима. Не мора она бити напрегнута воља, која се појављује тек моментално нити мора бити регулисана, педантична, која сем себе не признаје другог авторитета. Воља добија, у учитељу стварну силу и правилно јаче само убеђењем, да је учитељска служба служење Богу.

Кер: (Практ. рук. за учитеља). Дете се може упутити да чини добро али се не може научити у томе. Свако васпитање састоји се у упућивању, а ово се састоји из вежбања, честог понављања. На овај начин, човек се оспособљава да чини добро, а таква навика отклања сваку помисао, да се зло чини. Овде важну улогу игра послушност: где је послушност ту је и успех у васпитању. Децу не треба павикавати на послушност варварским системом претња нити дугим моралисањем о узроцима и последицама послушности, а још мање погрдним речима и батином, или ласкавим речима и саветовањима. Послушност је последица моралне јачине, стабилности учитељеве. Где је послушност, тамо је и љубав, која кроз цео живот не може из успомене ученичке избрисати учитеља већ продужује васпитно утицати дуго, готово у току целог живота, и кад ученик остави школу, свуда, где год би му судбина досудила да живи.

Камтћејер : Разлог да се у васпитању призна учитељу нарочити аукторитет лежи у томе, што је он једино средство за обезбеђење развитка ученичког. Да би се резултат постигао, очигледно је потребно с једне стране да учитељ могадне успешно доприносити томе развитку, а с друге стране да он то и хоће.

„Прво да могадне; а за то је пре свега потребно, да он зна оно што мора да саошштава ученицима и да над њима има надмоћности како у искуству, тако и у потпуном и јасном владању знањем, чије ће елементе имати за предаје деци.

„Али и ово није све; и оно што он темељно зна, треба да научи како ће то и да саопшти. Предавати и васпитавати, то је права вештина која има својих правила и својих тајни... Потребне су му нарочите духовне погодбе, тј. способност и уметност, да грађу излаже по реду, а опет да буде разноликости да, обележи себи план и да по њему следује, али да то буде без многе догматичне строгости, да уме да ствара светлости у духу ученика, да га више задржава на важније, а да изоставља или одлаже споредно и т. д., ако ли се тиче васпитања, онда да пажљиво надзирава, а још пажљивије исправља мане духа или карактера у ученика; да наизменце убеђује и заповеда; да храбри кад је време и то толико, колико је потребно, да се неби поја-