Учитељ

из школског ЖИВОТА 611

исто онако, као што је бивало на испитима пре пола века, кад су ревизори улазили с нарочитом мином на лицу, да би изгледали што строжији.

Почело испитивање, и оно тече већ како где. У томе се 6 чује зврктање кола, поздрави и трчкарање пред школом. То долазе гости: оближњи учитељи, свештеник и др. пријатељи учитељеви. да мало па улазе два-три госта у учионицу, поседе мало, па изиђу; уђу опет они, или који други, поседе, изиђу... Наступи одмор.

У дворишту пуно гостију, седе у ладњаку и живо разговарају. Тај разговор прекине часком долазак изаслаников, али се у брзо, после уобичајеног поздрава с њим, поврати исти темпо, иста живост.

— Како иде испит; — обично је прво питање пред изаслаником, и онда се настави о тој теми: како је било овде, или онде, док не пређе разговор на време, на врућину, на срества за расхлађивање, којом приликом падне и по који виц на рачун домаћина. Испит понова почиње, а гости остају у ладњаку. И шта би другог Њих испит не занима. То је постао обичан, једнолик, догађај, без икакве интересантности.

У ствари тако и јесте. А не би требало да је тако данас.

Испит је једном у години. То треба да буде свечани чин, свечаност школска и за ђаке и за учитеља и за госте. Он треба да има и васпитног и просветно-културног утицаја, на ђаке и околину. А имаће га, ако се схвати и изведе не овако у школи стереотипно, суво, као под кудук, а у кујни сочно и са гарнирунгом; не овако са већим интересом за учитељев ручак, но за учитељев рад и успех, — него ако испит и његова спрема буду главно, а све друго споредно; ако се поред спреме ђака, обрати довољна пажња и спреми школе, спреми учионице, дворишта; ако се изложе ђачки и учитељеви радови, производи из баште, учила школска, књижница школска и народна, па добију места и др. установе, које су у вези са школом.

Тај дан треба да буде смотра не само годишњег рада у учионици, него и целога живота школина. Тада треба да се види сва спрема и ђачка, и учитељева и школина; том приликом у треба. да се добије утисак, да је школа у истини културни центар дотичног места.

На тај начин испит не би био страшило ни за учитеља ни за ђаке, него једна мала, лепа, манифестација учитељева рала и успеха у свима правцима. Испит тако добија колорит топлине, у којима се сви пријатно осећају.

Такав би испит заинтересовао и привукао школи много више гостију; он би будио и стварао љубав према школи у просвети и културном напретку у опште. ј

Још нешто.

Сеоска. деца обично завршавају своје школовање у основној школи, не видевши за то време ништа значајније, ништа, што би