Учитељ

614 У чи фи

и „није“; или се питања тако цепкају, да ђак не може ни једну мисао да каже сам; а негде опет чим ђак застане учитељ почиње одговор, или му упадањем даје везу и т. д. — Карактеристичан случај сам имао код једног младог наставника. Сваком ђаку, који се почне мислити, он је отпочињао одговор оним речима, које треба ђак да каже, место да му је помагао прецизнијим, ближим, питањем. Кад сам му то на одмору приметио, он ми је, убеђен у правилност свога рада, почео објашњавати, како је такав поступак коректан и психолошки оправдан, и како му је и наставник Дидактике у Уч. Школи тај начин препоручивао !

Он је свакојако био у заблуди, и ја сам се трудио да му ту заблуду разбијем разлозима. — Ма како ко о томе мислио, остаје „да је сувишно и директно помагање ђацима, грешка. Учитељ треба само да пита, а не да казује. У томе се огледа његова наставничка спрема и вештина.

20.

Код једног старијег учитеља дошао ред у испитивању — на _ Хришћанску науку.

— Деде, кажи нам ти о пшеници и кукољу, — задаје он ђаку.

Ђак, као из пушке, без размишљања, почиње причање, али тачно оним речима, које су и у књизи почетне. И свршио је све тачно по уџбенику, нигде не погрешивши. Тако су тачно знали да „причају“ и други његови ђаци.

Било је још сличних случајева, али је највише случајева у којима је причање било не буквално по уџбенику, но причање, које се држало уџбеника. (С тога се у већини школа може, по причању ђачком, да зна, којим се уџбеником ђаци служе.

Али је било и неколико случајева, правилног рада. Наставници су додавали на крају приче, ради извођења поуке и примене, по коју изреку, песмицу, причицу итд..

Но један је учитељ у објашњавању толико претеривао, да је извео на испиту и овакав дијалог:

— За што је ђаво прво преварио Евуг

— За то што је мушко мудрије но женско.

— Која народна мудрост о томе говори 2

— У жене је дуга коса, а кратка памет.

Хр. наука је у већини случајева изгубила васпитни смисао, смисао предмета за морално-религиозно васпитање. Она је сведена на улогу предмета за причање и то суво, монотоно, причање, која не оставља. никаква трага у души. По томе причању се цени и успех из ње; да ли ђади поједине приче лепо, елободно, логично и својим речима причају, или се држе књиге, или пак чекају запиткивања наставникова. О причању са осећањем,

о извођењу моралних поука с применом на живот, о развијању.

религиозних осећања и увођењу у праву религију, мало се који наставник бави. — За штог — Да се на то питање да одговор,

аса 6 а а ан

1 | | | |