Учитељ

КЊИЖЕВНОСТ 691

„Природно одабирање не може ништа заштитити и увећати што није непосредно корисно. Ако се очувају и развију пигменске мрље, што образују прве рудиментарне клице у оку, то мора тако бити, јер су оне од користи као пигменске мрље“. Точкица, што ће се послије развити у величанствен чулни орган од највеће користи што може бити, не може бити од користи и по природно одабирање, док не докаже ваљаности до којих актуално само долази“. (Стр. 8391).

Али са интелигенцијом иде слобода и развиће, како у погледу на обим тако и у погледу на префињавање организације; та је слобода неопходан услов за највише развиће. Резултат интелигенције значи револуцију и у методи и у односу прогреса у еволуцији, (стр. 382., 388., 401—404.). „Организација, особито у облику интелигенције, више је за одржавање индивидуа, и као такова усавршава тип. Рационална организација живота, од почетка родитељског старања па даље, тежи да суспендује борбу на којој позива природно одабирање... кулминујући у делибератном саморазвићу расе под вођством разума. Организовани живот не почива у убилачком натјецању, већ заједничкој међусобној зависности“, (стр. 888.).

Природно одабирање значи ограничени потрошак хране, прекомјерну продукцију индивидуа, борбу на смрт ових индивидуа за ту храну, и елиминацију или нехотично заједничко прилагођивање индивидуа.

Самосвјесна еволуција значи контролисање потрошка хране и околину у опће, контролисање продукције и васпитања идивидуе, као и свјесну кооперацију индивидуа у заједничком прилагођивању. То је управо један природни процес еволуције што се зове „натуралном“ селекцијом. Антисоцијална неетичка индивидуа пропада исто тако као што пропада и слабић у борби живота. Но, „борба“ овдје треба да неетичку индивидуу створи ети-. ком, да ју учичи ваљаном у надживљавању. Категорија ваљаности и правде трансформише се у категорију случаја и морања, а приживљавање најспособнијих мијења се од немилостивог натјецања хладнокрвне борбе за живот у етику кооперацију да постане ваљана у преживљавању или надживљавању.

Угодност и неугодност супституишу се за смрт и живот као санкције дјеловања (стр. 388.) и под вођством интелигенције могуће је да некоје између угодности, у којима искуство свијетли, буду спојене не само са одржавањем расе у своме правцу, већи да су, скопчане и са даљњом експанзијом својих сила. Овака експанзија можда ће бити од мале користи по раси као средства за надживљавање за садашњост, ал послије тога оно значи прогрес. Нешто налик на ово изгледа да је историја оних математичких и естетичких „факултета“, што су били камен спотицања, за природног одабирање“, (стр. 390.).

Али природно одабирање и свјесна адаптација нису два антагонистичка или непомирљива процеса. Има много, много до-