Учитељ

622 УЧИТЕЉ

каза да они кооперишу у многим случајевима за одржање структуре и њихове функције. С тога, да се послужимо Хобхаусовом сопственом илустрацијом, контакт длака или мирис меса тера инсекга да леже своја јаја, а то је свјесна реакција. Но, ти инзекти с једнаком брзином сами хрле на било коју длакаву површину (изузевши пчеле) или пак остављају своја јаја у цвијећу кариона, чији је мирис налик на гњило месо, па на тај начин многе пропадају. Очито је да се овдје јавља т,зв. закон среће (случаја) и принцип природног одабирања. О тога актуално надживљавање типа зависи од конкурентне операције слијепог при: родног одабирања ш од простог начина свјесне адаптације, (стр. 49. и 52.).

Баш за то што се свијест креће око средишта напетб стање или настојања у адаптовању, баш зато велика маса интелигентних реакција постаје аутоматичка: ово се одржава као свјесне реакције насљеђа. „Мирис трулог меса мами трудну муху кариона. То ће рећи, карион се креће и тиме мами муху. Кад је муха у карион ушла то се мирис и контакт коминује па надражује функције за лежење јаја. Гледање згодније хране побуђује пиле да кљуца, исто тако као што гледање пилета надражује квочку да квоче или да чепрка храну, или да га чува од опасности и тако даље“, (стр. 58.).

Но, све ово може да буде бесвјесно, аутоматички или животињин изванредни изглед може да је свјестан и хоптимичан. Све ово може да буде просто ствар „реакције прирођене структуре за надражај“ и опет то не мора бити. То зависи већ од тога какве су прилице. Читав ланац рефлекса што се развија у оваком инстинктивном акту наравно да ће бити у свијести. Већи дио било ког органског кружења механизовао се и свео на бесвјесну основицу, на сублиминални живот. Али изванредни изглед, главни или испрекрштани поглед остаће у жижи пажње или ће се, ако је донекле механизован, повратити у жижу свијести, усљед ор' ганске запетости у тој тачци.

Ако животиња не наилази попешкоће у извјесном мјесту да, остави своја јаја или да нађе своју храну, то ови процеси могу да пређу у чисто рефлекторни пут. А ако при том има опозиције а тражња је потребна и у њој се мора избјегавати опасност, то је најприродније, да се претпоставити да овдје постоји одг варајућа свијест, која је и монитор и вођа, не служећи се инстинктом или рефлекторном акцијом, већ их управља на финију употријебу или их прилагођава на различите прилике. Као што сам Хобнаус примјећује, ако животиња механички обавља извјесне серије аката, у једном случају, то не слиједи да она нема свијести, или да је неспособна да у било којој другој прилици буде свјесна о својој акцији. Под другим, а можда и под већим, условима напетости ситуација може даље да изазове свјесну реакцију. „Многе људске акције обављају се с дана у дан све то механичкије, но, довољно јак подражај обраћа пажњу на њих и интелигенција има реч“, (стр. 59.)

ма а ае