Учитељ

КЊИЖЕВНОСТ 623

ХП. Принци птројектованог дјеловања.

Опћи закључак Хобхаусов сличан је како по духу тако и по начину Кидовом тврђењу, што га овај је изнио у своме дјелу под насловом: „Ргпстрјез ог Уезфбети СуШлабоп“ (Меу Уогк, 1902. 588 страна). Добро ће бити да ма у кратко сравнимо ова два аутора.

Кид овако вели: „Славопобједни народи, који су сада насољедили свијет они су народи, чија је историја у прошлости била позорница операција принципа значења, што је морало у свакој тачци наткриљавати значење интереса оних који су се прикључили било којим постојећим члановима друштва“, (стр. 5). „Контролни центар еволуционог процеса у нашој социјалној историји, да у кратко кажемо, никако није у садашњици већ у будућности“, (стр. 6). Жид назива ово „принципом пројектованог дјеловања“. Према њему „детерминирајућа и контролна мета, за којом · тежи природно одабирање, не смије бити само благодат индивидув, па ни самих својих савременика, оно не смије бити само благодат просте борбе за опстанак у садашњици, већ више а по свој прилици скоро увијек, у будућности, којој су индивидуа и садашњост подједнако субординисани“, (стр. 50.).

Сравнимо ово са Хобхаусовим ријечима: „Можемо појмити степен знања, који неће бити неизмјерно далеко од нас, степен, у коме ће људске специје схватити своје сопствено развиће, своју историју, услове и могућности, и на темељу оваког разумијевања, они ће управљати своју сопствену будућност“, (стр. 336.). „Био како удаљен овај идејал организације живота, факат је, да је теоретичка наука управљена на откриће услова људског развића, а етички дух опет циља на то, да развиће учини вишим објектом акције. У уједињењу ових покрета, људско мишљење изгледа као да долази све то ближе до ограниченог појма о корелацији васколиког искуства са цјелокупном акцијом. На сваки начин знање основних услова развића постаће темељ систему за дјеловање, што је одређено за напредовање развића. Живот специја, постаће самосвјестан, а њезино растење биће детерминовано самим собом“, (стр. 857.). „Ми почињемо са ограниченом свијешћу и идемо ка реакцији покрета, незнајући ништа о прошлости, која опредјељава њезине акције, нити појма имамо о будућности на коју ће дјеловати њизине акције. Мало по мало, кад почнемо напредовати, све то више долази прошлост и будућност у дјелокруг интелигенције, и долазимо до тачке, у којој видимо шта нам је све раса допринијела и закључујемо шта може она још постићи. У том степену људски је дух самосвјестан у потпуном слислу ријечи — свјестан о својој рођеној природи, о условима под којим живи и ради, о будућност и коју може остварити“, (стр. 336. и 387.).

Заиста је за похвалу што је Хобхаус озбиљно схватио еволуциону теорију а није, као оно многи и наши и туђи писци, „придиковао“ да се гради на доктрини еволуције, као на каквим