Учитељ

0 ВАСПИТНОМ ПРОГРАМУ 679

знаје истински се може заволети. Но можемо ли ми све ово постићи по данашњем програму у четвороразредној основној школи. Сад тек видимо колико је недовољно четворогодишње школовање. У овоме тако рећи животном питању по национално васпитање наша четвороразредна основна школа не може да одговори своме задатку. Писци програма из Историје и Земљописа, као што знамо, трудили су се да што више ту грађу смање и да узму најважније ствари. И кад би узели да избројимо тако зване методске јединице, изгледа да није велики материјал и да се може, како ми кажемо, прећи. Али у самом раду нарочито у неподељеним школама, као и у свима које имају велики број ученика брзо се увиди, како је и оволики материјал огроман за једну годину у четвртом разреду. Ако се обрађује како треба не може се прећи цело наставно градиво; а међу тим рад у противном правцу доноси и негативан успех. Дакле у главном негативност на обе стране. Па где је главна недаћа овој негативностиг На ово питање добићемо одговор у великом материјалу који треба обрадити и у његовом рђавом распореду према духовном развитку васпитаника. Материјал из историске и земљописне наставе по данашњем програму, не може се прећи и обрадити како треба само за две године и то земљописна настава у ШитМр., а историска искључиво у ЈУ раз. У тим разредима ми имамо васпитанике ; 9210. или 11. години узраста. У тим годинама по психолошким зако. нима, јако је памћење и фантазија, почиње од четвртог разреда, јаче суђење и размишљање, али нема још сигурних логичких и моралних појмова. Међу тим ми те наше васпитанике на крају четвртог разреда пуштамо испод школског крова. Они нису могли логички појмити многе догађаје из своје историје; и ако је Историја. пређена и ако сви добро причају они нису могли пој« мити узроке у разним догађајима; они нису изнели никакав бсигуран капитал за доцнији рад у националном правцу и онда ето како је ништаван цео тај труд што га ми улажемо у четвртом разреду у историској настави. Ако се хоће из овог дела нашег наставног програма стварнога успех, треба цео материјал поделити на више радних година, а треба најтеже и апстрактније ствари оставити за децу од 12 до 13 година, а то би били ученици У и У разреда, и онда би они могли боље схватити све што им се предаје. Али на жалост ми никад не можемо доћи до шесторазредних школа. Нико о томе и не мисли. На дневном реду су како изгледа нека ситнија лична питања, која стварају нарочиту политику у народној школи. Но ово и да није тачно, али је тачан факт; да ће код нас још за дуго остати четворогодишње основно школовање, па онда шта да радимо са историском и земљописном наставом које траже правилну и успешну обраду. Једини излаз: на рачун не-. ких других предмета, па то време употребити на темељнију 06раду Народне Историје, где ће се више и боље обрађивати и зем-