Учитељ

колико. факата из дечијег живота.

134 учите јр

груб лажов. Представе дечије су готово толико живе као опажања. Дете ће често тврдити да је видело или чуло нешто, што није могло ни видети ни чути, да је разговарало с таквим лицима с којима није могуће разговарати, на пример с онима који нису ту присутни, или који су умрли. Један је дечак често питао своју матер: „Од куда то, кад ја о чему било мислим, мени се све то тако чини као да видим пред собом слику» « (С погледом на важност и велики утицај показне особености детињства, ми ћемо се овде у неколико, да бисмо је боље расмотрили, зауставити и навести не-

Једно дете, које није имало више од 4 године, у току целе једне зиме причало је сваком посетиоцу, да је оно, када је било на летњиковцу у шуми, убило два лава и у борби добило рану. Дете је било убеђено у истинитост догађаја који је причалону потврду тога показивало је, као знак победе, кожу заклане козе, која је служила место простирача, и греботину на нози. За основ ове приче узет је новинарскл чланак под насловом „Жерар утамањивач лавова“. Једне вечери дете се упознало са смелим предузећем утамањивача лавова и од тог времена стало је причати о својој борби с лавовима, тако да је сва његова прича нешто друго, као предругојачено осећање, збрка представа два различна реда.

Један дечак од 8 година доводио је своју матер у очајање непрестаном лажју. На пример, дотрчи сав задуван и јави да је у близини пожар. Сви се уплаше, почну питати: где је, је ли он сам видео или чуо» а дечак, са широко отвореним очима, уверава да

је сам видео дим, оне што бегају и т. д. Међутим сва је ствар

била у томе, што су мимо прозора протрчали два човека. Радознало дете упитало их куда трче. Ови му нису одговорили, већ манули руком. У часу је у глави малишана синула мисао о пожару, а уображење је остало допунило. Он је тог часа отрчао и о свему јавио старијима и док им је испричао већ се потцуно убедио да је видео и дим и попаљене. Он је често плашио матер, изненадно утрчав у собу, узвиком: Мамо, Вера се убила, тече јој крв.“ Но обично, ма да је се Вера и убила, није било крви. Малишан је због својих измишљотина био несносан. но сам се страшно срамотио, кад би се доказало, да је његово причање лажно, и обећавао је да више неће лагати. Мати се свим силама трудила да га одучи од те навике, да прича не сазнавши претходно у чему је ствар; но сва њена старања била су узалудна. Напослетку она је дошла

а раа

5 5

: | 1