Учитељ

О ДЕЧИЈОЈ ЛАЖИ 215

суштини забране. Забране се обично стављају случајно. Међутим у сваком случају, који изазове забрану, треба размислити: може ли се проћи без ње» Забрана је нужно педагошко зло и што га је мање тим боље. Што више забрана, тим више преступа, тим више лажи. Треба имати на уму, да нам је циљ — васпитати човека саморадног, искреног, са сопственим побудама, а не лукавог извршиоца заповести, који је увек готов да се извуче од одговорности, позивајући се на притисак са стране. А на децу се, ради угодности старијих, наваљује мноштво забрана, од којих би, у крајњем случају, од 20 и више требала да буде само једна. О овој добро познатој ствари није потребно више говорити.

Забрањује ли се, па ма и у најмањој мери, треба се надати преступу и, средству да се преступ сакрије, лажи. Шта треба тада чинитиг Нужно је, пре свега, испунити два општа услова, по могућности, код сваке забране: да циљ забране, т. ј. смисао, буде деци разумљив и да забрана буде стална. Циљ сваке забране, 'и у опште сваке заповести, неопходно је потребно објашњавати. Ако је немогуће потпуно објаснити циљ забране, потребно је објаснити га ма и приближно, у колико дете могне да разуме према свом узрасту и схватању. Друга особина забране — сталност — појмљива је: свакодневно стављање и мењање забрана најубитачније је за правилан развитак воље и карактера дечијег. Ако забрана следује после зрелог размишљања, неће се скоро опозивати.

Рекли смо, да је лаж, као стање подвојености, непријатна деци и у прво време она врло живо осећају ту непријатност. Једно дете од године ипо узело је и сакрило котарчицу; његова се давњашња жеља испунила; оно седне крај матере и учини се мирно, но ту своју улогу није дуго издржало. Оно је хтело да буде спокојно, али му унутарње узбуђење то није давало. Оно почне да забавља своју матер и да јој ласка, руменило у лицу, израз нежности и покорности, неумешност његових покрета издају га, откривају његову душевну забуну, његово унутрашње незадовољство самим собом и његову подвојеност. Девојчици од три до четири године било је често употребљавање четкице за зубе веома несносно и једном, када је мати упитала, да ли је чистила зубе, одговори „да“, ма да то није било истина. Мати, као обично, поверује јој, али савест ју је одмах прекорила, што је преварила матер, која јој је била тако непријатна. После ове злоупотребе мајчиног поверења девојчица га је свакад заслуживала.