Учитељ

220 и и т вољ

При предавању историје опажају се често погрешке. Најчешће су погрешке: опширност, само причање, изоловање и невезивање са наставом из осталих предмета, оскудност разумевања и упоређења са сличним догађајима садашњице, неизвођење моралних поука, и т. д. и обрнуто: скученост, мало причања, губљење у ситницама Најтеже је учитељу излучити довољне грађе за неко предавање, да се не каже ни више ни мање, сразмерно програму, дечјем интелекту, и васпитном задатку. — Друга је тешкоћа одабрати најзначајније и најпресудније догађаје између многобројних исто_риских чињеница. Учитељи су ово лако могли запазити ако су кад променили уџбеник за овај предмет. Писци су већином различнога мишљења у овом, у чему им је у главном оригиналност. — Трећа тешкоћа је употребити мапу при учењу историје, т. ј. употребити је довољно да је она помоћно средство а да не мами пажњу са главне ствари (историје) на споредну (земљопис). За ово је потребно пре предавања упознати децу са тереном камо су се дешавали историски чинови. Не буде ли ово спремно раније, догађаји се не могу разумети, успех се неће постићи. — Четврта је тешкоћа пресудити: да ли је задатак историје у основној школи познавање народне прошлости чисто историске, или је главнији задатак онај морални њен задатак. Из овога се може извести да историска факта ваља регистровати само онако како она у савременој науци постоје, или о њима расуђивати и рашчлањавати душу народну на народне и човечанске осећаје, из чега би се јавила тешкоћа — а потреба — везивања историских догађаја са народном појезијом и предањима. При изради предавања овог управљало се према овом другом гледишту. Од учења и наставе мора бити користи. Школска настава уопште никоме не пружа непосредне материјалне користи, она даје само посредне користи. Историска настава развија национална и патриотска осећања и по том опште морална осећања и суђења, она ствара морални карактер, а овај евентуално бива користан било у погледу нације било људства. Биће користи, дакле, у усавршавању душе ради сврха племенске, народне, и опште човечанске заједнице.

Ако се буду у души утврдили јасни и тачни појмови о заједничким интересима, осећајима, жељама, о заједничкој љубави и пажњи, о заједничким идеалима, онда ће се развити учешће и симпатија у довољној мери, многобројна лица стећи ће једнако ду- | шевно расположење, народ ће „једном душом дијати“. И истори-