Учитељ

292 - УЧИТЕЉ

природи, друге каткада вештачки. Прве престављају једну моћ која је утврђена у организму, друге тековину скорашњег датума.

Па како могу ове друге по неки пут да надјачају» То долази, што одлука „хоћу“ дође у њихову корист, — наравно, не као просто стање свести, него услед тога, што се иза тога хтења, које је само једна последица, налазе познати, полупознати и непознати „узроци, које смо ми тако често обележавали једном речју: индивидуални карактер. Ти агилни ситни узроци, који сачињавају физичку и психичку личност, нису апстракције. То су физиолошки или психолошки процеси, који, ма какви да су, претпостављају извесан рад нервних центара. Зар се не може исто тако узети, да је и осећање нервног напора једна последица ових физиолошких процеса» Може нам се приговорити само у толико, што за сада нисмо у стању да му одредимо механизам. А ово је у толико теже, што се механизам мора разликовати с погледом на то, да ли се производи подстрек на рад или заустављање, јер и осећање вољ'ног напора није подједнако у оба случаја.

Унутрашња борба бива праћена осећањем умора, често врло интензивног. М ако се не зна много о природи и узроцима овога "стања, узима се у опште да је, чак и код мишићног напора. седиште напора у нервним центрима који управљају покретима, а неу мишићима, и да постоји исцрпљеност нервна а не исцрпљеност мишићна. Код рефлексних покрета нема осетљивог умора. Код хистеричних особа виђају се покрети који трају врло дуго, при чему пацијенат не показује ни најмање осећање умора; значи, да умор ствара сам напор воље, а не скраћивање мишића.

Изузимајући наше незнање, ми немамо иначе никаквог разлога "да вољноме напору припишемо нарочити карактер. Да ли су у свима случајевима у којима овај напор треба да се јави, нервни елементи способни да даду један прираштај рада за време једне дате периоде» или бивају, по природи или из недостатака васпитања и вежбања, брзо исцрпљени и неспособни да прибаве нову снагу» Имају ли они, или немају, количину снаге смештене у себи: Проблем акције у правцу највећег отпора овим је доведен до крајње границе. Значи да се тај скривени, готово непознати, рад јавља у виду осећања вољног напора. Осећање напора је дакле, у свима својим облицима, једно субјективно стање, које одговара извесним поја-

1 Таећећ, Рлузгодорје дез петју е! дег тизслез, р. 471—490. — Пеђоеш Етае рзусћорћузаие, р. 92. и даље у Бјетеп!у ае рзусћорћузтдие, |. 1.