Учитељ

488 УЧИТЕЉ

њем, па после преко уображења прелази у памћење, затим преко извода појединости ствара се. појимање општега и најпосле о довољно разумљивим стварима саставља се суд, који решава о истинитости знања.“ Сваки од ових елемата образовања — како мисли Коменски — има неколико периода својег развића, пре него настане прелаз у нову саодговорну форму духовног развића: „Први се степен опажања, или чулних примања примећује код одвећ мале деце, и то баш у томе, што почну окретати очи према светлости, уши према звуцима, зубе према укусним предметима. Други се сте- _ пен за одраслију децу састоји у томе, што они много добро виде, чују и т. д. На трећем степену деца знају о светлости, о бојама, о зрацима, о појави, о распознавању и т. д., а тако и о мерама, узроцима и разликовању онога, што спада у област других опажања; деца се најпосле уче да се користе развићем својих опажања ради разумевања финоће.“ При прелазу у памћење ова последња — вели Коменски — има три степена: први да задржава ствар у глави, други да се уме задржавати на већем и главнијем, и трећи да саопштава све у највећој подробности. Разумевање ствари такође има своје фазисе развића или степене: на првом степену ми примамо све историјски, на другом научно, зашто је нешто такои због чега, а на трећем степену — закључно. С оваквим фазама поступног развића духовних сила човечијих, које је Коменски одредио, ми се можемо и сагласити и не сагласити, можемо им признати њихову рационалност, или је одрећи, или порећи то тврђење, да је Коменски веровао у закон поступног развића, или, другим речима, у појаву еволуције у сфери духовног човечијег развића, мислимо није могуће.

Не гледајући на свој дуализам, не гледајући на строгу поделу душе од тела, Коменски називље човечији мозак „радионицом мисли“, м даље сравњује мозак с воском, од кога се могу лепити фигуре. „Јер као што восак — говори он — који прима "сваку форму, допушта какву хоћете израду и прераду, тако и мозак, добијајући форму свих предмета, прима у себе све, што сачињава цео свет. Ова могућност прераде свега онога, што се у мозак скупља, јасно нам показује, да је. Коменски потпуно веровао и допуштао прелаз и модификацију свега, што је раније у њега прешло, под утицајем нових примања, у нешто ново, сасвим различно од првога. Као што смо већ видели, он је дубоко веровао и признавао, да почетак познавања треба увек да истиче из опажања, и ето баш ова опажања, стигнувши у мозак, у „радионицу

/