Учитељ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 539

Главном Просветном Савету поднели г. г. Ј. Миодраговић, Момчило Иванић и Мих. М. Стевановић, као чланови комисије за преглед читанака. па су према њиховим примедбама, изнетим у том рефеграту, преправили читанку. Прерађујући на тај начин ову своју читанку, састављачи су, макар и доцкан, увидели и признали, да њихова читанка није била добра и да су чланови комисије били у праву, кад су предложили Главном Просветном Савету да се читанка од г. г. Протића и Стојановића не може откупити и штампати као државна својина. Али је ипак требало, да ђаци неких седам година имају рђаву читанку. па да тек онда и сами састављачи увиде, да је комисија била у праву и да усвоје њено мишљење.

Пошто су се састављачи при прерађивању читанке држали реферата комисије за преглед читанака, то ћемо се и ми зауставити на примедбама изнетим у том реферату. да бисмо видели како су састављачи према њима читанку преправили.

Референти примећују: 1.) да је читанка „велика по обиму“, И да се „она зато не може свршитши за једну школску годину“. То су исто опазили (још онда) и сами састављачи. Али, они су се онда надали, да ученици, ако се поједини чланци буду добро обрађивали, „неће бацити своју читанку, кад сврше П разред“. „Овда онда — веле састављачи — опет ће се враћати на њу као своме старом познанику. То ће тек бити добро“. Чланови комисије су, с пуно права, нашли, да „ово гледиште, ако би се и одобрило за читанку најстаријег разреда, не може се одобрити за читанку овог разреда, где су деца још мала и неразвијена, и где их одмах чека нова читанка с толиким другим уџбеницима. Али оно се не може одобрити ни начелно. И са саме економске стране тачније је гледиште: да школска књига садржи само онолико грађе, колико се по програму у дотичној школској години може прећи“. (Види Просветни Гласник за јуни 1904. г. стр. 567.).

2.) Поделу на годишња времена референти нису одобравали. „Уз то она је била и незгодно изведена. У поједина годишња времена били су стављени чланци, који нису имали никакве везе с тим годишњим временом и могли су се читати у свако доба године. Још је ова подела на годишња времена била незгодна и с тога, што, ако се хтело да се деце у овом разреду упознају са сва четири годишња времена. (а чим су унета зацело да се то хтело), а будући је сама читанка била велика по обиму, која се и по мишљењу самих састављача „зато не може свршишт за једну школску годину“, морало је једно годишње време увек остати не обрађено (или бар не довољно обрађено) у школи. Циљ би био промашен и овакоин онако. Пређу ли се сва годишња времена, деца ће бити преоптерећена, а то састављачи — као што смо видели — не желе, јер неће да се сврши цела читанка; не оптерете ли се деца и не пређу сва годишња времена, остаће једна празнина у настави, што зацело неће одобрити ни састављачи, јер „у настави не сме бити празнина“. Но, Богу нек је хвала! састављачи су и сами увидели једном да та подела није добра, па су је заменили новом.